ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Od Velike Srbije do SAO Riblje Čorbe

Nandor Ljubanović & Drago Borić, 6. jun 2004.
Kulturbunt

Prvi deo

SSESTO POGLAVLJE

666. OVDJE KOME NE PORASTU ZUBI, KUKALA MU MATI, OVDJE NIKAD NECHE CCOPOR NACHI KO NE NAUCCI URLATI (POBEDISMO I JEBASSE NAM MATER)

Vojna vezzba “Zima 98” izvedena je nadomak eograda, sa “borbenim dejstvima” koja su izvodili vojnici Drinske divizije: “Neprijatelj je upotrebio i nuklearni takticcki projektil, ssto je sanitetlijama nametnulo dodatne tesskoche koje su uspessno savladali, u uslovima visoke radijacije i sa tesskim posledicama po one koji su se zatekli blizze vatrenoj lopti i u zoni udarnog talasa. Usledilo je, takorechi, rutinsko tretiranje kontaminiranog terena. ”Prilikom susreta u Londonu, britanski premijer Toni Bler i americcki potpredsednik Al Gor, naglasili su svoju odluccnost da NATO upotrebi silu, kako bi se sukobljene strane na Kosovu primorale na pregovore o mirovnom sporazumu.

Kada je u maju 1998. godine usvojen Zakon o univerzitetu (ocenjen kao najrestriktivniji u sto ssezdeset godina dugoj tradiciji visokosskolskog obrazovanja Republike), pred Skupsstinom Srbije je protestovalo (CCAK!) nekoliko stotina studenata i gradjana. Kada je u oktobru usvojen Zakon o medijima (“Lazz Slobodana Milossevicha dostigla je tolike razmere, postala je toliko occigledna da je potrebno iskljucciti svaki glas istine. Apsolutna lazz zahteva apsolutni muk”) nije ih bilo visse od tridesetak. Nakon talasa zabrana dnevnih listova “Danas”, “Dnevni telegraf” i “Nassa Borba”, pred Domom sindikata okupilo se, ccak, nekoliko stotina ljudi. “Republika” o tom protestnom okupljanju pisse: “Uglavnom poznata lica i ne manje znani govori. Sve deluje uobiccajeno. Ipak, desi se i neko iznenadjenje. Bass u trenutku kada jedan od vatrenih govornika pomenu Milossevicha, zalaja jedan pas. Onako istinski i sasvim spontano. Na mah pomislim da ga, po nekom novinarskom instinktu, nessto priupitam, ccak intervjuissem. Uzalud. Samo mi je mahao repom. Ipak sam saznao da se zove Odi, da je messanac i da je star dve godine, dakle, nije uccesnik ccuvenih ssetnji, vech novi protestant. Okupljeni oko njega, obradovali smo se prinovi. ”Zakljuccak se takodje nalazi u “Republici”, ali u tekstu Lidije Jovetich: “Oni ssto su nekada poruccivali Proleche je a ja zzivim u Srbiji, odavno su ostvarili svoju pretnju Samo da diplomiram pa chu da emigriram. Bilo je malo onih koji su im verovali. Kako je vreme prolazilo, oni su odlazili a otpor na koji su pozivali postajao je sve slabiji, da bi u 1998. godini nestao, gotovo bez traga.”

April je vreme za referendum o Kosovu - “Srbija je izgovorila svoje istorijsko sedmo NE!” Petar Lukovich, “nag, kao od Kosova rodjen, s flassom u ustima”, nemo posmatra defile “javnih i kulturnih radnika” koji su, gledajuchi u “SPS/SRS kameru TV Beograd, priznavali ssta ih mucci”: “Medjutim, recce Leontina, nemoj da mi diraju Kosovo, tamo je izvorisste mojih ritmova, tamo je ognjisste, tamo su manastiri, tamo su za seks uvek spremni kaludjeri, tamo su nassi koreni, tamo je nasse juzzno voche & povrche, bez Kosova nema ni TV Pinka, ssta che nam muzika ako ne sviraju crkvena zvona, a zna se - ssampionska zvone zvona da pozdrave Referendum-ssampione. Onda se pojavio akademik CCedomir Popov i podsetio da je on medju prvima podrzzao Slobodana Milossevicha i da je SANU, uopsste, jedna Narodna SPS Institucija u kojoj se svakog jutra odrzzavaju kolektivne molitve za Saveznog Predsednika & Njegovu Saveznu Suprugu: dodju tako akademici, skinu se goli i sede ispod Memoranduma, osudjujuchi perverznu medjunarodnu zajednicu. Potom svi izgovaraju mantru Kosovo, Hare, Hare i onako goli skaccu u bazen Dobrice CHosicha...”

Zoran DJindjich je protiv internacionalizacije problema Kosova. Novinarka Izabela primechuje da je i Milossevich protiv, na ssta joj DJindjich odgovara: “I Hitler je prao zube pa ne znacci da ja sad treba da budem protiv toga”. Predsednik Demokratske stranke izjavio je u vreme “ssetnji”: “Kada bi neko upalio svetlo, svi bismo videli da su oko nas moralne bubassvabe”. Krajem aprila, “Dnevni telegraf”, donosi, sa naznakom, “Ekskluzivno”, poruku “tajanstvenog Ucce, lidera takozvane Grupe gradjana za karbamid (GGZK), koja se bori za razvoj hemijske industrije: “Apsolutna je neistina da visse od polovine dece koja zzivi u Panccevu boluje od pluchnih bolesti usled zagadjenosti vazduha. Ovde ljudi podlezzu asmaticcnim oboljenjima prvenstveno zbog okolnih moccvara i podzemnih voda”. Lider GGZK rekao je da su SPS i JUL stranke sa kojima ova organizacija u principu ne saradjuje, ali da je kompletno njihovo delovanje u liniji sa stavovima te dve partije. “U SPS i JUL ima demagoga koji se zalazzu za ekologiju, pa chemo sa njima pravu saradnju uspostaviti tek kada occiste svoje redove”, dodao je Ucca.

U rubrici “Pisma” (“Nassa Borba”) objavljeno je pismo Gordana Momccilovicha (“Udri po tastaturi, a ne po glavi”) iz San Antonia, Teksas, Sjedinjene Americcke Drzzave: “Nakon ssto sam proccitao desetine e-maila poslatih Vassoj redakciji, napokon sam dobio empirijsku potvrdu onog ssto sam se, u stvari, plassio dok sam zziveo u Beogradu. Uzzasno mnogo stanovnika bivsse Jugoslavije je izgubilo (ako su ikad i imali) dodir sa stvarnosschu i, iako je moje znanje ogranicceno samo na pravnu sudsku medicinu, verujem da ispoljavaju mnoge od simptoma nervne i/ili mentalne poremechenosti ili bar rastrojstva. Prakticcno svaki drugi e-mail koji objavite kljucca od mrzznje, netrpeljivosti, ssovinizma (americcki rasizam je, u proseku, ssala u poredjenju s onim ssto sam slussao, gledao i ccitao u prosslosti u Beogradu, a sad ccitam u pismima u Nassoj Borbi; verujte mi, mogu da poredim jer sam zziveo u Misisipiju), izvrtanja ccinjenica, tumaccenja kako-mi-se-svidja, laganja, vredjanja, primitivizma... Da ne nabrajam dalje, hvata me muka...”

Postoji izraz “tirolske godine”, to je doba oko ccetrdesete godine, zrelo doba, doba pameti (kada se, kako kazzu, Tirolci, zzitelji austrijske pokrajine, obiccno zzene). U drugom poluvremenu svojih ccetrdesetih godina, Bora DJordjevich izjavljuje da zzeli da postane deda i sseta unucce Tassmajdanskim parkom. “A da bi se to ostvarilo morass da mi pozzeliss i malo visse zdravlja”, poruccuje Bora novinaru Branislavu Kovaccu. Doticcni Branislav intervju poccinje reccima: “Sve ssto je lepo, brzo prodje. Tako i ovo 20-godissnje postojanje Bore DJordjevicha i njegove Riblje ccorbe kao da nam se jucce dogodilo. A nije. Bilo je to, sada mnogo daleke, 1978. godine”. Na ovakav uvod Odi bi legao i pokrio occi ssapama. Bora smatra da je postalo potpuno besmisleno komentarisati “visse bilo ssta u vezi sa politikom” i da je “ccak i kod mene, kada je recc o politici, zavladala potpuna apatija”. Na pitanje da li veruje u dobrotu ljudi, “Bora sa naslovne strane” odgovara: “Moram. Kad bih izgubio tu nadu i bio ubedjen da nema dobrih ljudi, kud bi me to odvelo. I kad vidim kod nekih neku nedobrotu, ja trazzim opravdanje i ubedjujem sebe da su to, ipak, dobri ljudi. Samo tako mogu da zzivim.” Iskrenost je ljudska osobina koju DJordjevich najvisse ceni, a prezire “lazz, licemerje, poltronstvo, uvlakacce, dupelisce”.

Missa Aleksich (“rock legenda i borac za rock’n’rol”) koji “gura Riblju ccorbu sa Borom od povoja”, na pitanje kako su se obezbedili, 1998. godine odgovara: “Nikako. Mada, normalno je da je postojao period kad se jako dobro zaradjivalo. Ali, znass kako je kada zziviss jednim normalnim zzivotom i onda poccne neka velika lova da ti pristizze, onda i puno trossiss. Secham se Bajaga i njegova sadassnja supruga Ema i ja, i moja supruga Jasmina, recimo odemo u London, pa neki kineski restorani, kupovine... a sada ne bi ni petinu toga. Dzzon Mek Koj je jednom prilikom lepo rekao: Da zzivite u Londonu, i da ste prodali dva miliona plocca, kao ssto ste prodali u Jugoslaviji, svako od vas bi imao zamak u SSpaniji.” U leksikonu “Ko je ko u Srbiji 1995” pisse da je “Riblja ccorba” prodala oko 3.000.000 nosacca zvuka. Broj pirata je nemoguche utvrditi.

Srdja Popovich, ugledni i svetski poznati beogradski advokat (ssiroj javnosti je poznat kao ccovek koji je 1986. godine na procesu u Zagrebu branio Andriju Artukovicha, ministra unutrassnjih poslova NDH) isprva je bio skepticcan prema Hasskom tribunalu. Promenio je missljenje kad mu je sudija Goldston rekao da che Hasski sud postojati trideset godina. Srdja ne iskljuccuje moguchnost (1998) da se u ulozi optuzzenih jednog dana pojave i Milossevich i Tudjman (Milossevich i Tudjman su se, na osnovu sluzzbenih statistika, u Atini 1996. godine, sreli 48. put, prim. autora). Smatra da su raspad Jugoslavije i rat, inzzenjering Slobodana Milossevicha i ljudi oko njega. Srbi su, smatra Srdja, bili agresori u Hrvatskoj, tu za njega “nema nikakve dileme”. Prihvatio bi se odbrane Milossevicha u Hagu i zna kako bi ga branio: “Zloccini koji bi se njemu mogli staviti na dussu, golemi su. Ali onda se postavlja pitanje kako mozze jedan ccovjek - to je pitanje i on sam postavio u jednom intervjuu - imati toliku moch. On ju je imao, ali tko mu je tu moch dao? Koliko je joss ljudi suodgovorno s njim za izvodjenje djela s takvim pogubnim posljedicama. To se ne mozze slomiti na jednom ccovjeku. Trebalo bi vidjeti ssto se zbilo sa srpskom intelektualnom elitom koja je poticala te zloccine i ssto je bilo s tim ljudima koji su ccetiri puta glasali za njega dok je on radio zloccine. Bilo bi uputno vidjeti na koga sve i u kojem postotku pada odgovornost. Lako je osuditi Milossevicha, ali pravo je pitanje kako je on uopche mogao dochi u situaciju da uccini to ssto je uccinio. Medjutim, Milossevicha bih branio jedino ako bi on sam pristao da (ga) se brani na taj naccin.” Srdja Popovich je iz Beograda emigrirao u Sjedinjene Americcke Drzzave (politiccki azilant) 1991. godine. Vechinski je vlasnik beogradskog nedeljnika “Vreme”. Bio je branilac grupe organizatora prve opozicione i zabranjene politiccke organizacije Demokratske stranke Jugoslavije (Pedja Ristich, Leonid SSejka, Mihajlo Mihajlov). Branio je i Vojislava SSesselja, Dobricu CHosicha i Franju Tudjmana.

Stanje ljudskih prava u SR Jugoslaviji u 1998. godini pogorssalo se u odnosu na ranije godine. Fond za humanitarno pravo u svom godissnjem izvesstaju rezimira: “Izvrssna vlast krssi Ustavom i zakonima zajamccena prava, a sudovi nisu nezavisni, tako da pojedinci ne mogu da dobiju efikasnu sudsku zasstitu svojih prava. Naroccito su ccesta i drasticcna krssenja prava na zzivot, prava na praviccno sudjenje, slobode izrazzavanja, i slobode od muccenja, svirepog, neccoveccnog ili ponizzavajucheg postupanja i kazznjavanja”. Luis Arbur odgovarajuchi na pitanje da li je suoccavanje sa najtamnijom stranom ljudske prirode, sa surovosschu i izopaccenosschu izmenilo njen pogled na zzivot i ljude, kazze: “Ako ste profesionalac morate nachi naccin da se distancirate od jeze, patnje i bola. Moj sadassnji posao drugaccijim ccine razmere zloccina i pokretaccka ideja koja potpuno unisstava ljudsko biche, jedinku i zzivot kao takve. Zato se i zovu zloccini protiv ccoveccnosti.”

“Sa Kosovom sam uvek dobro stajao” - prisecha se Bora - “Posle demonstracija poccetkom osamdesetih godina, bili smo prva grupa koja je tamo svirala. A pre nas su najebali Englezi. Vidite da Albancima za sve nisu krivi Srbi. Bila je grupa Mecc boks. Jako matori. Osamdesetih su napravili sluccajno neki hit koji je prossao, a possto nisu bili skupi, nassi su ih odmah pozvali. Bila je turneja po celoj Jugoslaviji, izmedju ostalog, i u Prisstini. Na Kosovu stanje nije, bilo bass mnogo lepo. To Englezi, naravno, nisu znali. Na svakih pet metara - specijalac. Okrenuti specijalci ledjima bini. Gledaju u publiku da se nessto ne bi dogodilo. U jednom trenutku, pevaccu se dopadne atmosfera u hali Boro i Ramiz. On sidje dole, na parket, u parter koji je, normalno, bio prazan. Medjutim, specijalcima se uccini da je neki iredentista uspeo da im se provucce iza ledja. Skocce i ubiju ga kao kera. Jedva se doccepao bine. Shvatili su da je Englez tek kad se ponovo nassao medju gitaristima. Od tog trenutka je smanjio broj koraka na bini. Kad sam uocci koncerta rekao da chu sichi u publiku, svi su zavapili - nemoj.” Borislav, na pitanje ko je dolazio na koncerte u Prisstini, odgovara: “Ja sam odmah rekao, possto smo svirali u hali Boro i Ramiz - Boro je ovde, gde je Ramiz? Possto su se odazvali, znacci da je bilo i Srba i Albanaca.” U “Svetu” DJordjevich (1996) kazze: “Ne znam kakva che biti politika komunista i JUL-a prema Kosovu, valjda che da nas ubedjuju da Kosovo nikad i nije bilo nasse. Da je to sviranje kurcu i da treba da ga ostavimo Amerikancima. Odgovorno tvrdim da to neche prochi i ccak ni mochni Ameri, svaka njima ccast, oni ssto su satrli Indijance, neche mochi da dodju na Kosovo i da nam dele pravdu i nepravdu.”

Prema saznanjima “Nasse Borbe” (mart 1998), odrzzavanje “normalnog” stanja na Kosovu, ma ssta pod tim podrazumevao ministar policije Zoran Sokolovich, jugoslovensku drzzavu dnevno kossta oko ssest miliona dolara, s tendencijom rasta: “Podatak se odnosi na dane bez sukoba, koji, naravno, podrazumevaju dodatne snage i nove trosskove. Toliko je, naime, potrebno za podmirivanje potreba oko 50.000 policajaca i isto toliko vojnika, koji odrzzavaju aktuelno stanje u juzznoj pokrajini. Za sada je neizvesno da li che sto hiljada tih ljudi uspeti da sprecci da se ne povecha broj od 820.000 mladicha, koliko je, prema konzularnim podacima MIP-a, napustilo domovinu tokom proteklih ratnih godina. Podsechamo i poredjenja radi, celu SFRJ, koja je vazzila kao jaka policijska drzzava, obezbedjivalo je oko 450.000 milicionera.”

Nasilje “u juzznoj srpskoj pokrajini” eskaliralo je: “U toku godine na Kosovu je izgubilo zzivot oko 2.000 ljudi. Ogromnu vechinu zzrtava ccine etniccki Albanci. Uz pripadnike Oslobodilaccke vojske Kosova (OVK) koji su poginuli u oruzzanom sukobu, ubijen je - protivno odredbama medjunarodnog humanitarnog prava - veliki broj civila, kao zzrtve namernog ubijanja ili nediskriminativnog napada snaga bezbednosti.” Medjunarodna zajednica, “joss jednom zateccena brutalnosschu zloccina”, Jugoslaviju naziva “drzzavom otpadnikom” i “medjunarodnim delikventom”. Zahtevi su jasni: “Da se Jugoslavija privede u rang drzzava koje posstuju zakon”. Televizija brache Karich (BK) pozvala je u goste Azema Vlasija i Vojislava SSesselja. Azem je rekao da Albanci na Kosovu zzele prava koja, poredjenja radi, imaju ccak i africcka plemena, a Vojislav mu je odgovorio da to neche nikada dobiti.

U godini proslavljanja pedesetogodissnjice Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima, Komisija UN za ljudska prava je na svojoj ovogodissnjoj sesiji “usvojila jednu od svojih najosstrijih rezolucija u kojoj se isticce da je pravo na prigovor savesti na vojnu sluzzbu legitimno i prirodno izvedeno iz slobode misli, savesti i veroispovesti”. Predsednik EBCO-a (Evropskog biroa za prigovor savesti), Sem Bisemans, poslao je govor “Prigovoru”. Redakcija nije napomenula da li je naslov “Svetlost u tami” redakcijski ili autenticcan: “U Zapadnoj Evropi postoji opssti trend ka ukidanju vojne obaveze. Ipak, uprkos tome ssto zapadnoevropske zemlje ukidaju vojnu obavezu, zemlje Istoccne i Centralne Evrope su trenutno tek u procesu priznavanja prava na prigovor savesti i alternativne civilne sluzzbe. CCak je i Rusija teoretski odluccila da u buduchnosti profesionalizuje svoju vojsku i ukine vojnu obavezu”. Na kraju poslatog govora, Sem Bisemans, u svojstvu predsedavajucheg EBCO-a, pozzeleo je zziteljima Jugoslavije “mnogo energije, kreativnosti, upornosti” i nastavak izgradnje nenasilnog drusstva.

ZZarko Trebjessanin poznati jugoslovenski psiholog, uradio je psihopoliticcki portret Slobodana Milossevicha. Poglavlje “Arogancija i cinizam” oslikava reccima: “U govorima ali i u dijalogu, posebno sa sagovornicima koji nisu spremni da mu hrane sujetu, na neskriven naccin dolazi do izrazzaja Milossevicheva arogancija, nipodasstavajuchi i ciniccan odnos prema ljudima. Samo na osnovu njegovog prezrivog osmeha, ironiccnog pogleda i po sevanju occiju, svakom poznavaocu neverbalnog ponassanja jasno je da pred sobom ima oholog, nadmenog i hladnog ccoveka. Niko to nije bolje uoccio ali i ubedljivije i vesstije prikazao od Koraksa (Predrag Koraksich, prim. autora). Njegove vanserijske karikature su prava psiholosska studija liccnosti narcisticckog tiranina i precizna anatomija liccnosti jednog genija zla.”

“Jugoslovenske vlasti nisu obelezzile 50 godina od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”, obelezzavane su neke druge godissnjice. Generalna Skupsstina UN proglasila je ovu Deklaraciju kao zajedniccki standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ drusstva, imajuchi ovu Deklaraciju stalno na umu, tezzio da uccenjem i vaspitavanjem doprinese posstovanju ovih prava i sloboda. CClan 1. deklaracije glasi: “Sva ljudska bicha radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svesschu i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva”. Dr Milovan Bojich, lider JUL-a i potpredsednik Vlade Srbije, saopsstio je posredstvom “RTV Srbije”: “Slabi su osudjeni da propadnu, a jaki da zzive”. Isti “posrednik” preneo je recci Slobodana Milossevicha, predsednika SRJ, upuchene najmladjima: “Draga deco, zzelim vam da odrastete u miru, zzivite u miru, ostarite u miru”.

U Engleskoj, po nalogu gay i lezbijskog lobija, na demonstracijama povodom Dana ponosa u Londonu marssirali su i uniformisani i ordenjem okicheni veterani, ukljuccujuchi i Amerikance koji su ratovali u americckoj vojsci u Vijetnamu, kao i Englezi koji su ratovali u Irskoj. To bi vredelo pogledati u Beogradu. Jednom godissnje parada na Dan ponosa homoseksualaca i lezbijki, uccestvuju, po nalogu: solunski veterani, borci Drugog svetskog rata (partizani, ccetnici, domobrani, folksdojcceri, hortijevci itd.), Golootoccani, putnici u donjem SMB vessu iz voza sa relacije Ljubljana-Beograd, “ratnici” Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova itd. Ko che dozziveti da napisse povodom TE parade: “Kakav nevidjen preokret. Pokret koji je nastao 1969. godine u Americi sa ciljem da promeni drusstvo, a 1997. godine trazzio prilagodjavanje status quo u Engleskoj - isto to pokussava i 2??? godine u Srbiji.”

“Riblja ccorba” je, razmisslja na glas Bora, “na neki naccin postala rasadnik talenata”. Pominje “Bajagu i instruktore”, Vicka i njegove “Indijance”, CCuturu i njegov bend. Bajagicha navodi kao primer rasada koji je postao rasadnik: “Dejan Cukich je Bajagino dete, pa zatim Babe i tako dalje”, i “brani” ga: “Malo je poznato da je na koncert u Sloveniju Bajaga otissao direktno iz Banja Luke. Mnogi ga krivo optuzzuju da je loss Srbin. Bajaga je dobar Srbin, sjajan deccko i veliki profesionalac.” Dejan Cukich, “Bajagino dete”, podsecha Petra Janjatovicha na intervju koji su radili povodom njegove prve plocce, 1987. godine: “Tu kazzem kako sebe dozzivljavam kao pevacca i odabrachu pesme koje volim. E, za ovih dvanaest godina sam neoccekivano, ccak i za samog sebe, pocceo da se razvijam kao autor. Mislim da je prekretnica bila kada smo snimali ploccu “Ja bih da pevam” 1996. godine... tu je Borin tekst “Ja bih da pevam”... Sa Borom sam se uzzasno natezao oko tog teksta, jer je u prvoj verziji imao “Ja bih da se zezam joss malo”, pa smo se raspravljali i oko toga ssto mi je taj tekst bio mnogo politiccki, kao nije to za mene. Onda je Bora izgovorio kljuccnu reccenicu: Dobro, ako celog zzivota hochess da pevass nevazzne pesme to je tvoj problem. I to me je uzzasno udarilo jer je bio u pravu.”

Luis Arbur glavni je tuzzilac Tribunala, dva medjunarodna kriviccna suda - za bivssu Jugoslaviju i za Ruandu. “Korpus prava Tribunala star je samo pet godina i, naravno, da ne mozze sve odjednom dochi na svoje mesto”, kazze ona u intervjuu “Niko nema imunitet ili privilegiju”. Po njenim reccima: “Sve ide u istom, dobrom smeru, ka odgovornosti onih na najvissim nivoima i ka kraju neodgovornosti uopsste. Da ne verujem u moguchnost pravde u ovom svetu ne bih bila ovde, vech bih se posvetila svom vrtu. Mozzda neche sve biti moguche za nassih zzivota, ali, da, verujem da ima ssanse. Optimista sam.”

“Mitove i predrasude” razbija “Nedeljni Telegraf” tekstom “Ne ispirajte vaginu ni Koka Kolom ni sirchetom i pazite da balon ne ostane unutra” (oktobar 1998). Preneli su najccessche zablude vezane za kontracepciju: “Neke zzene sklone su da veruju u sledeche tvrdnje: Ako uzmem pilulu posle odnosa nechu ostati trudna... Pilula se mozze uzeti bilo kada, jer deluju momentalno... Od pilule se gubi seksualna zzelja... Ne mogu zatrudneti ako odnos obavljam stojechi... Trudnocha je nemogucha ako zzena tokom odnosa bude gore!” Musskarci uzvrachaju: “Baloni su dobra zamena za kondome... Kondom se stavlja neposredno pre erekcije... Metod povlaccenja pre ejakulacije je 100 odsto siguran!... Ako ne udjem potpuno, ona neche ostati trudna!... Ako svrssim blizu, a ne u nju, neche ostati trudna!... “ Zajedno su najjacci: “Abortus se izaziva ispiranjem vagine toplim mlekom, aspirinom ili ljutim senfom... Za trudnochu je neophodan istovremeni orgazam partnera...” Na zabludu da zzena ako ne dozzivi orgazam neche ostati trudna, nepotpisani autor uzvikuje “istinu”: “Orgazam zzene nije neophodan za trudnochu.” U istim novina Mirjana Bobich-Mojsilovich pisse u svojoj rubrici (“U fokusu”): “Ima sigurno najmanje osam dana kako se nalazimo u tesskoj panici i stresu od najavljenog bombardovanja”.

“Smisao”, teorijski ccasopis Socijalisticcke partije Srbije, broj 6, sstampan na “perverzno finom papiru”, pojavio se na svim trafikama SRJ januara 1999. godine. Na 231 stranici: medjunarodna politika, pravo, politika, ekonomija, filozofija, istorija, kultura, sociologija, obrazovanje i nauka, organizacija i menadzzment, populaciona i socijalna politika, ekologija, drusstvena istrazzivanja - za samo 25 dinara. Urednici redakcija po oblastima: dr, dr, dr, dr, akademik, mr, dr, dr, akademik, dr, dr i dvojica bez titula. Mr, izmedju akademika i dr, je ZZeljko Simich, ministar kulture u Vladi Republike Srbije, cclan Izvrssnog odbora Glavnog odbora Socijaliticcke partije Srbije, upravnik Narodnog pozorissta i urednik redakcije filozofije “Smisla”. On pisse, tema “Umetniccko delo i istina”. On podvlacci, iz Platonove “Drzzave”: “Sokrat vessto formulisanim pitanjima navodi Glaukona da zakljucci kako postoje nekakva tri kreveta: jedan koji po prirodi jeste, za koji rekosmo, kako mislim, da je delo boga, zatim jedan koji je napravio stolar i najzad onaj koji je napravio slikar. Slikar, dakle, stolar i bog, to su tvorci triju vrsta kreveta. Medjutim, razlika izmedju ova tri tvorca je prakticcno nesaglediva, buduchi da Platon apodikticcki tvrdi da je bog, bio hotimice ili ne, a mozzda i zato ssto je osechao neku potrebu da u prirodi ne stvori visse od jednog kreveta, zaista stvorio samo jedan, stvorio naime upravo ono ssto krevet jeste, ali dva ili visse kreveta bog nije stvorio niti che ih biti. Zato ssto je bog istinski tvorac istinskog kreveta, a ne samo tvorac bilo kakvog kreveta, zato ssto je upravo on stvorio taj prirodni krevet, njega bi, prema Platonovom nauccavanju, trebalo nazvati prirodnim tvorcem tog predmeta, stolara bi trebalo nazvati tvorcem ili izradjivaccem kreveta, dok bi se slikar mogao nazvati podrazzavaocem. Jer, svakoga onoga ko uradi nessto ssto prema pravoj prirodi te stvari stoji na trechem mestu nazvachemo, dakle podrazzavaocem”. ZZeljko Simich bio je savetnik Slobodana Milossevicha, dok je ovaj bio “samo” predsednik Srbije. Mag je vaterpola i mode, rado se i “sa blagodarnosschu secha” vremena provedenog u Njegovoj blizini: “Dugo sam godina proveo u neposrednoj blizini g. Milossevicha i smatram da sam zbog tog iskustva maksimalno privilegovan. Privilegovan psiholosski i politiccki.”

Zahvaljujuchi organizaciji “Tesla Broadcasting” iz CCikaga, “Riblja ccorba” imala je koncert 1998. godine u klubu “Soho” (Los Andjeles). Rod Durakovich, reporter “Hupera”, pribelezzio je Borina razmissljanja: “Meni se Amerika dopada, samo je ovde kod vas, u Los Andjelesu mnogo nezgodno. Morass da sedness u kola i voziss se jedno pola sata da dodjess do kafane ili do kioska s novinama... Voziss se, voziss, a nigde kafane.” Rod dodaje: “Ipak, malo i o koncertu. Grupu je u sali ccekalo namessteno ozvuccenje, samo su ukljuccili gitare i klavijature, Vicko je seo za bubnjeve a Bora preuzeo mikrofon i revija hitova s nostalgiccnim prizvukom mogla je da poccne. Dodusse, posle samog poccetka (krenulo se zzestoko sa Zvezdom potkrovlja i suterena) Bora se bacio na humorne recitacije, pa je bio problem ccuti i zapamtiti njegove ssale i komentare”. Boru je “Amerika inspirisala novim rimama”: “CCesskam muda usred Holivuda”.

Godinu je obelezzila i fudbalska ssumska metafizika u himni za reprezentaciju Jugoslavije. Udruzzene fudbalske muziccke snage rezzima predstavljali su najpoznatiji rok Srbijanac i rok Srbin (dr Nele Karajlich). Napokon je spussten svemirski brod “Riblje pussenje”; iz njega u isti mah istrccasse “Pobedniccka himna”, “Gubitniccka himna” i gle ccuda, “Srpski instrumental” (CD, MC “Fudbalske himne 98”, “Metropolis”). Posle ovakvog sportsko-muzicckog masakra (bez “Jugoslovenskog instrumentala”), ccetiri jahacca apokalipse su ccuvarkuche svakog postojanog srpskog domachinstva. U pobednicckoj varijanti sve prssti od snage, mi smo najjacci (“Hajde da ih razbijemo, mozak da im pomerimo”), ima svi da nas upamte (“I da znamo ssta smo, ko smo, da smo svetsko ccudo osmo”). Naravno, sve zaccinjeno verom u boga (“Hvala Bogu, ovi nassi i to mogu”). No, nikad kraja iznenadjenjima, ako se sluccajno nessto i dobro desi - O.K. Najsigurnije je ipak imati i rezervnu varijantu (odstupnicu). Tako nam majstor Bora i dr Nele, ti nassi glagoljivi muziccki “Santracci” donose i adekvatni gubitniccki komentar (“Jebite se fudbaleri, struccni sstabu ti ne seri, svi imate strassnu cenu, a serete po terenu”). Da li nas ovo vracha u surovu domachu politiccku realnost, nechemo sada, ali zassto pominjati i omiljeno domache fudbalsko ccedo FK “Palilulac” (“Koji li je vama kurac, niste ni za Palilulac”), kojem, za zaboravne, predsedava veccni potparol SPS-a Ivica-Marica Daccich kroz koga Slobodan Milossevich ccesto progovara. Da li je Slobodan rekao kroz Ivicu: “Svaki Srbin koji zna da misli ima platformu o Kosovu”? Fudbal je tako banalan, jebess Ronalda, Zidana, SSukera - ajmo mi u kolo, za ssta je dobro (nightmare) kolce imena i prezimena “Srpski instrumental”. Ovaj i ovakav muziccki pristup predstavlja intergalakticcku pomeraniju za nezaborav, poslednji krik iz unikatne balkanske savane - majstore i doktore, svaka ccast! Opet, prigodni video klip na ova fudbalska muziccka naccertanija mozze posluzziti kao zatvorska estetika stadionskog tipa za koje Pinocceovo CCile predstavlja humanisticcki eskalibur.

Prvog februara 1999. tuzzilasstvu Hasskog tribunala predata je peticija sa visse od sto hiljada (100.000) potpisa istaknutih liccnosti i gradjana sveta, kojom se trazzi da se protiv predsednika Jugoslavije, Slobodana Milossevicha, podigne optuzznica za zloccine protiv ccoveccnosti i ratne zloccine. U prva dva meseca 1999. godine situacija na Kosovu se alarmantno pogorssala. “Na Kosovu nema humanitarne katastrofe, kao ssto kazze TV Dnevnik! Ovo je izjava jednog od uliccnih patriota, uccesnika u jednoj od bezbrojnih anketa RTS-a. Jedan ministar izjavljuje da nema spaljenih sela vech da to strani snimatelji iz daljine snime zapaljeni plast sena a kao kolonu izbeglica snime porodicu koja je possla u ssetnju.” Takve i sliccne izjave imaju tradiciju. Radmila Milentijevich, bivssa ministarka informisanja Republike Srbije, je povodom pokolja u Drenici izjavila: “Civili (zzene, deca i starci. prim. autora) su stradali samo zato ssto se nisu predali”.

DJordjevich je, govorechi o tri najprijatnija dogadjaja iz svoje karijere, ispriccao (ne “po volji prirode bliskom rodjaku” vech Branislavu Kovaccu): “Bilo je puno toga... Recimo, na jednom koncertu u Zagrebu skoccio sam u publiku i to je bio moj prvi skok medju obozzavaoce sa bine. Oni se tome nisu nadali, nekako su se razmakli i ja sam svom silom tresnuo o beton. I pored povreda i bolova, to mi je ostalo u lepoj uspomeni. Drugi put sam skoccio u publiku, na koncertu u Nissu, ali tada nisam pao na beton vech u ruke navijacca Riblje ccorbe. I tako su me, na rukama, nosili kroz celu salu, pa ponovo do bine. Tek tada sam primetio da visse na sebi nemam nissta od nakita. Ali, i pored toga, tog dogadjaja se rado secham. Trecha prijatnost mi se desila pre tri godine (1995) kad sam u Beogradskom zoolosskom vrtu snimao neki spot. U ZOO vrtu su bass tada bila neka deca iz Srbinja (bivssa Focca) i kad sam video kako ta gomila klinaca skandira moje ime, suze su mi possle. Po ko zna koji put shvatio sam da sve ovo nije bilo uzalud.”

Za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je akademik Dejan Medakovich (73 akademika za, 31 je bio protiv, a 11 listicha su bili nevazzechi). Novi predsednik SANU ocenio je da “buduchnost zahteva pribranost i jedinstvo”, jer postoji “veliki broj obiccnih ljudi koji imaju veliko poverenje” u SANU “kao instituciju i uzdanicu za ressavanje opsstenacionalnih problema”. Akademik Dejan Medakovich autor je i aforizma: “Memorandum SANU je poslednji srpski glas razuma”. Zassto najveche gluposti u SR Jugoslaviji, OOUR Srbija imaju titulu? Nemaccki doktor u Barouzovom “Golom ruccku” kazze: “Sve su to klupe seljaccine, a najkore su one takosvane oprasovane. Te ljude ne samo da trepa sprecciti da ucce da ccitaju, vech i da gofore. Nema potrebe sprecciti ih da misle; sa to se vech muter priroda poprinula.”

Svenarodnom i svepartijskom jedinstvu prikljuccilo se i “svepopovsko jedinstvo”. Srpski episkopi su zakljuccili da Kontakt grupa pokussava da “Srbiju lissi njenog srca i mozga i da su njeni zahtevi istovetni sa ultimatumom sila Osovine 1941.” Mada kritikuju aktuelnu vlast (“opterechenu nedemokratskim nasledjem”), “popovi se u bitnim stavovima za ressenje kosovskog problema sa njom slazzu: oni su, takodje, za lazzdi-pazzdi autonomiju”, po receptu dedinjskog spahije iz Gedzzistana. Sonja Biserko u “Helsinsskoj povelji”, biltenu Helsinsskog odbora za ljudska prava u Srbiji, pisse: “Impotentnost srbijanske scene da se izvucce iz sopstvene zamke najbolje ilustruje apel patrijarha Pavla koji, u trenutku kada ceo svet razmisslja o moguchoj intervenciji na Kosovu, poziva srpski narod na vanredni post do Svetog Save kako bi se uspostavio mir na Kosovu.”

U februaru, pissuchi o Ciganima sa Dorchola, “Argument” (159/99) donosi tekst pod naslovom “S pacovi k’o maccke tuccemo se svaku noch, gore nego na Kosovo”. Bora DJordjevich najavljuje premijeru mjuzikla “Lutka sa naslovne strane” za kraj marta u “Teatru T”. Mjuzikl che biti zavrssen “takodje velikim hitom Pogledaj dom svoj andjele”. Izmedju che biti novi Borini songovi. Scenario je napisao Gordan Mihich. O mjuziklu Bora kazze: “Treba znati da se u predstavi pojavljuju hor, balet i simfonijski orkestar, a ja treba za sve njih da napissem muziku. Pored Lutke sa naslovne strane Gordanu Mihichu sam dao i mali sinopsis, kako bih ja voleo da izgleda scenario. Majstor svog zanata, kakav je Gordan, shvatio je to izvanredno i napisao priccu o izvesnoj Bebi Panich devojci iz provincije koja radi na buvljaku. Ima i deccka, uccitelja, koji dobija posao u nekom drugom provincijskom mestu. Ali Beba Panich, ne pristaje na takvu kombinaciju, ostavlja momka i odluccuje se za Beograd”. Mjuzikl che aranzzmanski uoblicciti Vojkan Borisavljevich, rezziser je Missa Vukobratovich. “Kad radiss sa takvom ekipom prvoligassa”, ponosan je Bora, “tu ne mozze da bude gresske i mislim da chemo dostichi nivo Kose i Brilijantina”. Pritom, ne misli da je neskroman kad izjavljuje da je recc o prvom, pravom domachem mjuziklu.

“Huper” ekskluzivno objavljuje tekst jednog od deset songova Bore CCorbe DJordjevicha: “Ja nisam stvorena da budem sporedna / moram da budem glavna / moram da budem slavna. / ZZivotnu sskolu sam uccila / i odmah sam odluccila / kako da se probijem / da uspem i dobijem. / Nikad se nisam zaljubila / nikad glavu izgubila / musskarce tretiram kao detalje / koji mi znacce korak dalje. / Al’ mi se ipak vrzma po glavi / kada bi dossao onaj pravi / odmah bi ga osetila i njemu se posvetila. / Ali dok onaj pravi dodje / ceo zzivot polako prodje. / I tu za mene nema dileme / ja ne smem mnogo da gubim vreme.” Za razliku od Borinog odgovora, interesantno je pitanje koje mu je Nenad Basarich u “Dugi” postavio: “Pomenuo si da radiss kompletnu muziku za mjuzikl Lutka sa naslovne strane. Ta pesma je nastala u neko drugo, srechnije vreme, kada su lutke zaista krasile naslovne strane nassih novina. Danas, mnogo se visse pisse i govori o svinjskim polutkama kojih nema u mesarama i raznoraznim polutanima koji vladaju svetom”.

Mart donosi pregovore u Rambujeu. Predsednik Srbije Milan Milutinovich (“jedini, valjda, predsednik Srbije, od rata do danas, koji che ostati upamchen po nemessanju u sopstveni posao”) prikljucceni cclan delegacije u Rambujeu, vlasnik je niza izjava od kojih boli koren kose, recimo: “Mi moramo i u zdravstvu i u obrazovanju zadrzzati standarde koje smo postigli, a to je - kad je ccovek bolestan da se lecci!” Smatra da nassi proizvodjacci ne bi prezziveli evropske zakone: “Pa, vi kad bi pogledali zakonodavstvo Evropske zajednice, sslogirali bi se, da tako kazzem. Tamo pekmez ne smess da proizvedess ako nema propisa EZ-a!” Dobar je i u obrachanju “lojalnim Vojvodjanima”: “Vi ste u prednosti. Vassi sistemi za navodnjavanje vide se i sa Meseca!” I Bora laska severnoj srpskoj pokrajini: “Vojvodjani su se dobro pokazali u ovom nesretnom ratu. Kad kazzem Vojvodjani, tu ne mislim samo na Srbe u Vojvodini.”

Mart je i prepun “dobro organizovanih” tessko retardiranih mitinga (po ko zna koji put) ssirom tessko retardirane Srbije u tessko retardiranoj “situaciji”. Na mitinzima histericcno je ponavljana parola “Ne damo Kosmet”. Jedan govornik, na jednom od mitinga, uzviknuo je: “Ne damo kosmos!”, i svi su histericcno-dostojanstveno aplaudirali. Vojislav SSesselj, predsednik SRS i potpredsednik Vlade Srbije, preti: “Srbi che stradati ali Albanaca neche biti”. ZZivoslav Miloradovich oglassava se iz Italije, u kojoj zzivi od 1994. godine, tekstom “Taoci poganog kikota” (“Panccevac”): “A kad bi svi ti urlacci i recitatori patriotskih govora samo za sekund utihnuli, mogli bi da ccuju raskalassni musski smeh i pakosni, iskidani zzenski kikot. To su jedini zvuci koji prelaze granice Srbije. To je Njen znak kojim se prepoznaje medju ostalim zemljama i prema kome je drugi vrednuju. Pogani, zli smeh u inat svima, a ponajvisse sopstvenom narodu i njegovim ropskim nagonima.”

Britanski premijer Toni Bler, kako pisse “Tajms”, zapretio je jugoslovenskom predsedniku Milossevichu da che biti optuzzen za ratne zloccine “ako se ponovi masakr sliccan onom u Raccku”. Bil Klinton je upozorio Slobodana Milossevicha da che, ukoliko se u Parizu ne postigne saglasnost oko mirovnog sporazuma i Srbi odbiju da stave potpis, “NATO imati veoma malo izbora sem da napadne”. Konferencija o Kosovu u Rambujeu prekinuta je: “Albanska delegacija potpisala je ponudjeni sporazum, dok je srpska delegacija potpisala svoj predlog sporazuma i to sa predstavnicima svih nacionalnih zajednica na Kosovu”. Jirzzi Dinstbir, specijalni izvestilac UN za ljudska prava, smatra da je za diplomatsko ressavanje problema Kosova sada kasno i jedini izlaz vidi u vojnoj okupaciji srpske pokrajine. Glasilo gradjanskog samooslobadjanja, u rubrici “Hronika”, belezzi: “Glavnokomandujuchi NATO, americcki general Vesli Klark rekao je da che, ako dodje do izdavanja naredbe za napad Alijanse na SRJ, taj napad biti onoliko dug i tezzak koliko to bude zzeleo jugoslovenski predsednik Slobodan Milossevich”.

Vladeta Jerotich, psihijatar i profesor Teolosskog fakulteta, u eseju o Radoju Domanovichu pita se: “Odakle neprekidan bunt u krvi vechine srpskih ljudi, u onih osstroumnih i talentovanijih naroccito? Da li je ovaj bunt nasledni talog u nacionalno nesvesnom bichu srpskog ccoveka (kao posledica srpske istorije posle kosovske tragedije)? Da li je bunt izraz bogoccezznjive srpske pravoslavne dusse, vazda zzeljne Bozzje pravde i zakona? Ili je taj bunt samo i jedino posledica rdjavog autoritarnog (a ne valjanog autoritativnog) vissevekovnog patrijahalnog vaspitanja u srpskoj porodici u kojoj je recc oca porodice zadugo bila neoboriva i jedino ispravna?” Govorechi o prirodi srpskog nacionalnog bicha, profesor Jerotich je naglasio da je politika za Srbe strast, a ne vesstina i da je u nas ta strast jacca od svake druge, pa ccak i seksualne strasti.

Slobodan Milossevich odgovara vladama zapadnih zemalja: “Vassi narodi treba da se stide zbog pretnji SRJ”. Vojni vrh (“Ljudi u uniformi su nedovrsseni ljudi, njihov karakter dovrssava uniforma” - Makavejev) ssiri optimizam od kog se ledila krv u zzilama - istovremeno sa “teroristicckim snagama” treba se razraccunati “i sa svim ostalim domachim izdajnicima koji u poslednje vreme zagovaraju teze da se mi ne mozzemo suprostaviti celom svetu”. Riccard Holbruk je u specijalnoj emisiji TV stanice “Studio B” rekao “da bi prisustvo medjunarodnih snaga donelo mir Kosovu i da che medjunarodne trupe dochi na Kosovo samo uz odobrenje jugoslovenskih vlasti”.

Dan posle, 23. marta, Slobodan Milossevich je progovorio kroz vanredno “okupljanje vesele poslaniccke druzzine u zdanju koje se joss uvek naziva parlamentom”. Rezultat: OSMO NE. Havijer Solana je objavio da je dao dozvolu glavnokomandujuchem NATO Vesliju Klarku da poccne sa napadima na SRJ. Predsednik Savezne vlade Momir Bulatovich proglasio je stanje neposredne ratne opasnosti. Dan posle, dana posle, 24. marta, Slobodan Milossevich, predsednik SRJ, obratio se liccno gradjanima SRJ sa porukom povodom pretnji agresijom NATO. On je pohvalio odluku Skupsstine Srbije, odnosno samog sebe, istakavssi da je Kosovo samo izgovor za NATO agresiju, a da je krajnji cilj politike Zapada prema Kosovu, da SRJ “izgubi svoju samostalnost i svoju slobodu”. “Blic” donosi tekst pod naslovom: “Dugovanja Republike Srbije prema gradjanima oko 9,37 milijardi DEM”.

Oko osam sati uvecce dat je prvi znak za vazdussnu opasnost. Pocceli su udari NATO na Jugoslaviju sa ciljem “da sprecce humanitarnu katastrofu na Kosovu i oslabe vojnu massineriju Slobodana Milossevicha.” Bass kao u sluccaju Bosne, “dolazi do vojne intervencije jer stanje postaje neodrzzivo”. Intervencija NATO na SRJ (Sonja Biserko, “Helsinsska povelja”) “polazi od toga da je drzzava suverena samo ukoliko posstuje prava svojih gradjana onako kako ih definisse medjunarodno pravo. Ta ideja datira joss od Drugog svetskog rata, kada su usvojene Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1949), i ZZenevske deklaracije, koje zbog hladnoratovske politike nikad nisu postale efektivne. NATO intervencija se upravo bazirala na principima ugradjenim u pomenute konvencije.” Posle prvih napada, Vlada SRJ je proglasila ratno stanje. Premijera mjuzikla “Lutka sa naslovne strane” nije odrzzana.

Zvaniccan naziv NATO kampanje glasio je “Zdruzzena snaga” iliti “Savezniccka sila”. U Udruzzenju knjizzevnika Srbije (UKS) protesti su bili svakodnevni. Na jednom od protestnih skupova, govorechi o “ekologiji dusse”, dr Jovan Bukelich podsetio je da “zzivimo u veku agresije i ravnodussnosti prema ljudskoj patnji, o ccemu najbolje svedocci ciniccan naziv NATO operacije na Jugoslaviju - Plemeniti andjeo!” Splitski “Feral” je akciju NATO snaga nazvao “Zguzzena straga”.

Na protestima u UKS moglo se ccuti: “Posle kisse, dolazi sunce, samo treba napregnuti snage, stisnuti zube i izdrzzati”; “Ovo je rat izmedju Boga i Satane”; “Klinton i Bler i svi ostali su zaboravili da su nekad bili deca i taj zaborav od njih pravi zveri.” Uprava je odluccila da se pisci pridruzze gradjanima koji se nochu, u vreme bombardovanja grada, okupljaju na beogradskim mostovima, odnosno akciji “ZZivim sstitom protiv NATO bombi”. Enterijer u prostorijama UKS nije se menjao: veliki natpis “Optuzzujemo”, Sveti Sava, “Target”, poprsje nekog znamenitog Srbina i znak Udruzzenja - ccetiri prazne otvorene knjige kao ccetiri ocila. Bora DJordjevich, cclan Udruzzenja knjizzevnika Srbije, oglussuje se o odluku uprave institucije cciji je cclan, izjavom da ne podrzzava okupljanja na mostovima jer su opasna - “izlazzu narod velikom riziku”.

“Blic” donosi intervju sa Borom DJordjevichem, desetog dana NATO kampanje, (nadnaslov “Bora DJordjevich komponovao pesmu Samo sloga Srbina spasava.”): “Pesma SSSS proizassla je iz cele ove situacije kao potpuno normalana stvar. Opet sam kao mnogo puta do sada pretpostavio ono ssto che se dogoditi. Tekst je nastao pre ccetiri godine, a tada sam svoja predvidjanja pretoccio u strofe. Imam i sjajne goste, samo prave ljude, prave muzikante.” “O ccemu razmissljam?” - ponavlja DJordjevich pitanje - “SSta mi je precce. Treba da zbrinem porodicu. Za sebe se ne brinem. Joss uvek podlezzem regrutaciji, jer imam 46 godina, iako izgledam kao da imam 65”. Novinarka zapada u defetizam (a to je rezzim zabranio): “Ne mislite li da su se Srbi kasno ujedinili?” Bora nakon posstapalice “Pa”, kazze: “Bilo je krajnje vreme. Da li je kasno zaista ne znam. To visse niko ne zna.” Nakon Borinog odgovora o ujedinjenju Srba, Bog ima brigu visse, postoji narodna poslovica: “Ne daj Bozze da se Srbi slozze, jer ako se slozze tessko tebi Bozze”.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. godine, Eli Vizel, u tekstu “Nema oprosstaja Milossevichu” (“Njuzvik”) kazze: “Da li je odluka NATO-a da intervenisse bila ispravna? Da li je Vassington imao pravo da tu akciju pogura? Odgovor na oba pitanja glasi - DA. Suoccena sa Milossevichevom upornom akcijom etnicckog ccisschenja, ni jedna vlada ni nacija koja drzzi do sebe ne mozze svesno krssiti biblijsko Ti nechess stajati po strani. Naravno, kada su u pitanju ljudski zzivoti, ravnodussnost nije odgovor. I ne izabrati je izbor, kazze Albert Kami. Neutralnost pomazze agresoru, ne njegovim zzrtvama. Da je NATO osnovan samo da sstiti slabe i bespomochne, to bi bilo dovoljno da se opravda njegovo postojanje. Oni koji kritikuju napade na Milossevicha kazzu da slanje nasse vojske u bivssu Jugoslaviju nije u nacionalnom interesu Amerike. Sa ekonomskog i geopoliticckog stajalissta kriticcari su mozzda u pravu. Ali zemlja je velika ne zbog njenog bogatstva ili njene vojne mochi; njena veliccina se meri i time na koji naccin ona koristi ili zloupotrebljava svoje bogatstvo i moch. Drugim reccima, njena veliccina poticce od njenog opredeljenja prema moralnim principima. Milossevich sledi nedopustivi put razaranja i nasilja, ssto mora izazvati odvratnost kod svake civilizovane osobe.”