ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Pozorište

Nedostatak realne društvene katarze

Goran Cvetković, 3. jun 2004.
Pionirov glasnik

Tekst za savetovanje o savremenoj srpskoj drami i pozoristu – Kragujevac – Joakimfest 2004.

Nažalost moj stav koji ću ovde izneti je veoma pesimističan!..Odnosno ne verujem da će se u skoroj budućnosti u Srbiji popraviti prilike u drami i u pozorištu. Naime – ne očekujem da će se sem sporadičnih slučajeva – desiti nešto pozitivno i uspešno, napredno i moderno u srpskoj drami i pozorištu.

Za takav stav vidim nekoliko razloga u savemenoj društvenoj praksi i nekom istroijskom nasledju. To su pre svega sledeće činjenice: Nedostatak realne društvene katarze posle prošlih ratova vodjenih na tlu bivše Jugoslavije uz veliko učesće Srbije i Srba u tom bolesnom toku istorije. Zatim smatram da se – unekoliko povezano sa prethodnom činjenicom – razvila nova tura – posle poznate Titoističko-birokratske ture – nova tura negativne kadrovske selekcije. Takodje smatram da veliku krivicu snosi školovanje – i stručno i celokupno kao društveni fenomen. Zatim je bitan uzrok za ovakvo stanje novoustoličeni mentalitet i društveni karakter baziran na moralu prevare i laži kao poželjnom modelu umesto poštenja i društvene koristi. Bitna negativnost je i u odnosu prema alternativnom obliku pozorišta koji kod nas gotovo i da ne postoji jer ne postoji ni sloboda za alternativu u celom društvu. I naravno – na posletku iako ne na kraju po važnosti je i fenomen velikog materijalnog siromaštva kako produkcije tako i publike. Zatim - nemogućnost komunikacije – fizičkog kontakta sa svetom od koga se onda – povezano sa tim – ogradjujemo i od koga se plašimo i mrzmo ga – taj svet koji nam je nepristupčan. Tako dolazi do izolacije i sumnjičavog gledanja “preko plota” sa željom “da komšiji crkne krava.”! Dakle sve u svemu smatram – a mislim da ništa novo time neću reći – da je naše društvo veoma bolesno. Ta bolest se dakako reflektuje na sve oblike društvenog ali i individualnog života – pa je tako bolesna privreda, bolesna industrija i poljoprivreda – jedna ne radi ništa a druga tavori ispod granice prduktivnosti…a sve se bazira na lažnim ili lošim procenama i izbegavanju istinitog pogleda na stvari. Takodje i zato – ljudi traže način da prežive pa se formira siva ekonomija gde postaju najvažniji principi “kako-tako” i “koliko-toliko”..bez ambicija bez naboja i bez energije…stvara se jedna psihologija “smandrljavanja” umesto razrešavanja problema..i tako dalje i tako dalje…Naravno ta stanja se prenose u svere duha - u stvaralaštvo i to u svaki oblik adekvatno. I zato se odbacuju čvrsti kriterijumi i počinje vreme relativizma.

No – podjimo od početka – od bolesti neobavljene katarze, odnosno bolesti neočišćenosti od ratnih grehova. (trauma pomerenog – zamenjenog morala – videti slučajeve – Arkan ili Legija…Karadžić i Mladić..ili Šešelj..Junaci ili zločinci!?)Tu je baza laži i zamagljene procene i ocene kojom se zavaravamo …Jer dok god nismo u stanju da se pogledamo u oči i sami sebi priznamo koliko smo bili zaludjeni nacionalističkim i ratnohuškačkim floskulama - (i perfidnim prevarama perfidne kriminalne elite koja se izdavala za nacionalne heroje - Milošević i ostala svita – koji su imali ogromnu podršku glasača na izborima!) – koje su nam pomerile tačku gledišta…ne možemo da se vratimo na neku liniju pravde i istine bez kojih ne postoji moralno sidro oko koga se vrti ceo društveni brod u celini i celosti. Taj nedostatak moralnog ključa – odnosno poremećaj u moralnom ključu – pratiće nas sve dotle dok ne nadjemo načina da kao društvo okrenemo kormilo prema istinitom samosagledavanju koje će nas oplemeniti .. Dok ne odustanemo od ranije proklamovanih osvajačkih Velikosrpskih grandomanskih ciljeva koji su nas odveli u rat! Dotle ćemo se brčkati u blatu poluvrednosti bez kriterijuma i ukusa pa zato i neće biti ni pozorišta – sem sporadično – da nas uzdigne iznad blata, laži i prevare u koje smo dospeli kao društvo – bili smo preparirani – veoma stručno zaglupljeni i zaludjeni - recimo to jasno - zastarelim nacionalizmom i lažnim mitovima o sopstvenoj svemoći, da bismo mogli sumanuto da ratujemo - dok nismo tresnuli tikvom o ledinu i raspali se sasvim, a to još sebi ne priznajemo ili to ne vidimo.

Taj jadni i bedni društveni put koji smo prešli mora ponovo da prodje kroz saznanje, shvatanje i kroz umetničku uobrazilju da bi se društvo izlečilo. Ali to će doći tek kad se i na svim ostalim poljima uspostavi taj novi iskreni društveni elan rekonstruisane i novorodjene poštene istine u koju se uklapa i kritička slika samih sebe – nas. Ovako – kako sada stvari stoje – nema tog novca koji će nam pomoći da napravimo čestito pozorište. Nema tog festivala koji će moći da sastavi sliku uspešnog repertoara od predstava nastalih u jednom društvu laži i prevare, guranja pod tepih problema i loših kriterijuma. Jer naše je pozorište upravo takvo pa su nam takvi i festivali – zapravo, festivali su još i gori jer su još i apstrahovani dogadjaji pa imamo jači rastvor istog onog što se dešava cele godine.

Eto na primer Sterijino Pozorje je mozda glavna slika nekog našeg pozorišta – i kakva je to slika!..Grozna i još plus i pogrešna!..Jer kad se u takmičenje uvrste dve Nušićeve Ministarke – ne zna se koja je od koje gora – onda to znači samo dosoljavanje na ionako ljutu ranu bolesne pozorišne situacije kod nas danas. Tu dolazimo do problema selelekcije koja nosi razne moguće opasnosti – od klanovskog razmišljanja i prakticiranja, do neodgovornog i bez ukusa sastavljanja repertoara festivala. Zatim shodno nekoj od igara u selektovanju i promovisanju pogrešno shvaćenih nacionalnih vrednosti kojima se ide na ruku jeftinim motivima bednog nacionalizma – često – paradoksalno, uvijenom u oblandu Evropejstva – takodje loše shavćenog. Zatim ksenofobija koja proizilazi iz lošeg kontakta sa svetom…stvaranje veza u drugim sredinama koje nemaju za cilj neki društveni dogadjaj opšte vrednosti, nego uspostavljanje privatne saradnje za ličnu ili grupnu korist.

Zatim – dalje – škola i školovanje. S jedne strane imali smo jako lošu opštu školu - trajni pečat “Suvarice” na mnoge generacije koji je produbljen savremenim lutanjima – naročitito u toku rata !….A s druge strane – krajnje konzervativna i prevazidjena škola za pozorište – ma kako se ona zvala – Takozvana “Državna” ili razne privatno tezgaroške škole – sve bez mašte i bez savremenih istraživanja – Glumačke i rediteljske klase počivaju na postulatima još davne klasične Nemačke ili Ruske škole pozorišta mal’-te-ne pa iz devetnaestog veka…Čitajuće i mizanscenske probe, ucenje teksta i sklapanje karaktera prema litetarnim klišeima…

I to sve posle iskustava Grotovskog, Living Teatra, Bred & Puupetovaca…i ostalih modernih stvaralaca koji su nažalost mnogi prošli i kroz BITEFF ali – “Magarac u Rim magarac iz Rima” - kako kaže valjda Njegoš…To nije ostavilo traga na naš pozorišni život.

Umetnost nikad nije bila demokratska stvar. To je bila pre svega individualna tvorevina kreativnih ljudi – pojedinaca!..Ali pozorište je odraz društva i treba da bude slika tog društva – pa i jeste – na dobro i na zlo!…Ono što društvo može da uradi za pozorište je da bude samo pred sobom i za sebe i druge i za sve – dosledno u bitnim moralnim principima. Zatim da odvaja ili omogućuje odvajnanje dovoljno novca za stvaralaštvo u pozorištu..a da pri tom aktivno i saradnički a ne policijski i birokratski kontroliše šta se tu i kako za te pare stvara!…Znači mora da postoji društvena ideja umetnosti u pozorištu koju sprovdi neka bitna grupa ljudi u vladi ili u ime vlade i tu ideju može da potpomogne novcem i promocijom!…Zato na čelu te grupe – u vladi il u gradu mora da bude neko ko ima tu ideju i ko ume da je prati i sprovodi. Neko ko jeste autoritet i ko ima rezultata u tom poslu. Mi sa ministrima kulture kao i sa selektorima Sterijinog Pozorja već dugo nemamo sreće!...Gde je taj ministar koji će pomno pratiti i znati kako da pomogne i kome tačno i kada da dodeli novac za koju akciju?...Tako na nivou Ministra i Ministarstva Srbije – tako i na nivou Grada Beograda…o ostalim gradovima manje znam – sem o Vršcu koji nikako da krene…a Kragujevac, Niš…Kruševac, ili Novi Sad – Vranje…?Valjda je tamo bolje, Bog zna?!

Dakle pored opšteg siromaštva – veliki problem je i postavljanje kritierijuma!…Na žalost – ne vidim da imamo ili da ćemo imati toliko trezvenih i pametnih ljudi – jer je negativna selekcija bila široka, duga i uspešna!…A mnogi su i otišli što dalje od ovog pakla u čijim loncima smo se mi kuvali petnaest poslednjih godina!…Možda će negde na planeti naši izbegli sugradjani umetnici formirati neko Pozorište Izbegle Srbije – pa će ono biti uspešnije i bolje od ovog našeg neuspešnog i tragično lažnog…!

...Dakle – još jedna tema – to je tema alternative. Obično se smatra da alternativa krči puteve etabliranom pozorištu i etabliranoj umetnosti u budućnosti..Ali naša alternativa je glavnom lažna i falš, tako da po njoj izgleda da ćemo ostati dugo u mraku. Jedino što vidim kao mogućnost postepene i duge ispravke pogrešnih koraka u bližoj i daljoj istoriji našeg pozorišta, to je da se malo po malo – svesrdno podržavaju ma i najsitniji koraci ka trezvenosti i talentu, ka otreznjenju i iskrenosti u pravljenju umetnosti pozorišta – ako ih igde ima..i koliko god da ga ima kad ga god ima.!…A ne da se podržavaju kojekakve poluestetske kvazi mažarije kao što su gluposti koje vidjamo i po Sterijinom pozorju – mislim na prošlogodišnju “Govornicu” koju je publika čujem zdušno ismejala, kao što će verujem i obe ovogodišnje Ministarke kojima se publika čak i ne smeje koliko su pogrešne loše i dosadne.

Mislim da svako od učesnika složenog procesa pravljenja pozorišta mora da se sam pred svojom savešću pogleda u ogledalo i preispita…pa da pomalo – uz promenu moralnog koda u društvu – što će ići vrlo teško, teško i sporo i vidim sve sporije sa novom nacionalističkim vladom..Nažalost..Zato i kažem – moje shvatanje situacije u Srpskom Pozorištu i drami je krajnje pesimističko…I ja čestitam svima onima koji uprkos svemu – zahvaljujući talentu i znanju – moći ili podrsci – zaista sporadično i teškom mukom – uspevaju da naprave dobro pozorište a ono nažalost – sasvim frutrirajuće – ostaje u kod bubnju vučenja za izbor za učešće na raznim festivalima – a drugi – ko-zna-kako-i-zašto – iako proizvode potpuno bezmislene i netalentovane prioizvode koji unazadjuju i ideju pozorišta i Nacionalnu kulturu i pozorište – kao što su razne Porfiorogeneze ili Gole Vere – budu plasirani u javnost…umesto na primer “Vile Sasino” koja – samo zato što istinito prikazuje bolne tačke naše istorije kao uostalom i samo malo srećnija predstava grada domaćina – “Miloš Veliki”, ostaju skrajnute i gurnute u zapećak. Možda će se iduće godine na Sterijinom Pozorju pojaviti – kao ove godine “Sine” iz inostranstva umesto predstave Unkovskog prošle godine – sa bednim i nepismenim objašnjenjem da Unkovski – inače jedan od najvećih evropskih reditelja – nije ništa uradio da unapredi tekst režijom nego se koristio šarmom glumaca!..dakle možda sledeće godine dotični selektor doneće svoju odluku i pozove neku Rusku ili Nemačku predstavu po tekstu omraženog Gorana Markovića..pa se i publika u Novom Sadu malo omrsi gledajući jedan pošten i istinit komad na festivalu. …

Goran Cvetković, Reditelj i kritičar iz Beograda