ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Deca pišu

Kako sam izio govno

Radenčević Slaven, 22. septembar 2004.
Omladinski Grafiti 1996

Jos jedan pismeni rad iza kojeg stoji cetinjski sastav "The books of knjige": Aleksandar Radunovic - Popaj, Veselin Gajovic - Gajo, Zoran Markovic - Zonjo i Goran Vujovic - Goran.

Bijo sam i ja nekad maleno dijete i tada živijah skromnijem životom, baš ka i sad. Ali draga nastavnice bilo je i zajebanih dabna, baš ka i sad, u mom djetinstvu, napravljnom od 2.000 (slovima dvije hiljade dana) dana.

Spričat ću vi jedan doživljaj, tužan alilogičan, koi se zbijo kad smo ja i Ljubinko Žilnik, moj pokojni drugar iz djetinstva, imali po šes (6 godina) godina.

Ljubinko Žilnik, dječak iz komšijskih odaja bješe mirno dijete, republikanac po poreklu (potičce iz republike srpske), dobar drug, a najviše što mi se kod njega sviđaše bješ se pokojna Vidosava - Vide Žilnik, njegova sestra, inače kurva po lokaciji, kojoj sam često viđao sise u njihovom stanu, dok ih je masira pokojni Stanoje, stražar u Ibar Genex, inače najboiji stražar u pokojno Cetinje! Tolko bijaše dobar stražar, da su ga sahranili u jednu baraku na ulaz u groblje, tako da i sad radi taj sveti posa, i to možda dobro.

Vi iz uvoda vidjeste e su svi o koima se diskutuje pokojni, a kako je do toga došlo sad ću vi pričat, i da vi odma rečem da je za sve kriv pokojni Stanoje, bog da mu dušu prostre, a kako Stanoje - lijepo.

Sad ćeš videt draga nastavnice.

Eo završili smo uvod. Draga nastavnice, ti po sebe znaš, e si žena, da kad je neko kurvac dobiva razne poklone i pare, pa je i pokojna Vidosava Vide Žilnik dobijala svakojake đakonije kad bi je privija uz sebe đakon, igračke kad je ćahu jebat igrači fudbalskog kolektiva Zemun, dobijala je i bruh kad je minavase upravni odbor Moskovske elektroprivrede, ali najljepši poklon ostavljan joj na korišćenje bješe prašak, bijeli prašak, koi joj je dava pokojni Stanoje, Bog da mu duši prosto (na pipak). Taj prasak smo ja i pokojni Ljubinko videli prvi put kad su ga pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik, i jedno i drugo golijeh mudi (jai), šmrkali kroz slamčice od CocaCole (piće iz američke proizvodnje) u nos, pa je poslije pokojni Stanoje skaka po pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik s ormara, nosio je po sobi, bijo s njenom glavom u kacu sira, i nadasve je dobro jeba, Bog da mu dušu prsti. Ja i pokojni Ljubinko često virijasmo u sobi kad je pokojni Stanoje jeba pokojnu Vidosavu Vidu Žilnik, i kroz osmijehe često konstatovasmo e je njima možda i lijepo, i da bi i mi trebali probat ti prašak, za koi sam znava samo e se zove kralj kokaina. Tako pokojni Ljubinko mi Žilnik uiđe (uđe ili uljeze) (ipak uljeze) u sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik i dugo tražaše kralja kokaina, a ja ga čekah na straži pred sobom, pokojne Vidosave Vide Žilnik, pokojne kurve, i pred drugima. On izađe poslijed jedno dva i po sata sav srećan, a u ruku držaše jednu kesicu u koju ležaše na leđima popularni bijeli prašak za nos, pokojni kralj kokaina.

Mi odosmo u mojoj sobi i prosusmo oni prašak na jednom ogledalu, vodeni memorijom na postupke pokojnog Stanoja i pokojne Vidosave Vide Žilnik, i izmrvismo ga žiletom do minimuma tj. maximuma. Onda uzesmo slamku, skidosmo se goli, jer su tako i oni radili, Bog da im ono radi s dušama, podije- lismo kralja u nekoliko linija i ja prvi počeh da uvukujem oni prašak u glavu, a zatim i pokojni Ljubinko Žilnik. Onda sjedosmo goli na dvosjedu i ja ubrzo videh Njegoša đe svira ksilofon, go do pasa, zatijem druga Tita s krilima, đe leti na liniji Ljubljana Kobilji Do s govnom od stotinu kila u ruke. Zatim viđeh divnu sliku đe se Nikšić šeta pored Ljubovića (oni velemajstor bez je) sočima punim duvana, zatim strinu Bonju đe piša u centar katunske naije i još mnogo lijepih slika.

Pokojni Ljubinko Žilnik bješe zapalijo sebe kosu i smijaše se ka lud. Ja ga utulih i mi se obukosmo i pođosmo napolju da bi se možda i odmorili od vizija, a i Ljubinko je mora kod doktora jer mu je glava malo bila izgorjela, što on, kad se otrijezni, ne zavolje. Mene se bilo svidelo kako djeluje kralj kokaina, za koi još saznah e se zove droga Portorož, ali primijetio sam da je pokojni Ljubinko Žilnik, kad je bio uzeo kralja, volijo ponešto da zapali, pa možda i svoju kosu.

Njegovi pokojni roditelji, čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici ga nijesu puštali iz kuće petnajest dana pošto je zapalio kosu, a ja sam jedva čeka da ga puste pa da opet ono radimo, samo što bi tada pazijo da što ne zapali, pa možda i svoju kosu. Ljubinka viđeh poslije petnajes dana i odma viđeh e je i on raspoložen za novo šmrkanje, samo kad ukrade Portorož pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik. To se i desi u jednoj srijedi, oko četri popodne, kad pokojni čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici spavahu po ručku, gore na sprat, a pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik bjehu goli u nužnik, tako da njena soba bješe prazna, pa pokojni Ljubinko uze prašak i mi pođosmo u njegovoj sobi da se minamo.

Pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik pređoše u njenu sobu, i mi odlučismo da šmrkamo pa da možda i virimo šta li rade. Uradismo sve kako treba i sav oni prašak usisasmo nosom u glavu. Ja odma videh četri Hanke Paldum đe viore ispred Vladina doma, za njima nailazahu u koloni sestra Batrićeva, hotel Onogošt, neki vojnici koje su posrale tice (rode), dva Cuneta Gojkovića na buzaru i veliki majstor tenisa Vojin Hitler koi s ogromnijem klofačem u prkno držaše govore okupljenim tivćanima, pa možda i primorcima.

Kad osjetih miris pečenja počeh da se smijem jer je to bila najljepša halucinacija, jer bijah i gladan, a onda se okrenuh i videh pokojnog Ljubinka đe se vatreno smije, jer bijaše sebe zapalijo glavu i lijevu ruku, i kolko viđeh uži- vaše. Odma zatim ufati se i zavjesa u vatri, pa krevet, pa možda još i ponešto, ali najbolje je gorijo pokojni Ljubinko Žilnik, moj bivši drug iz djetinjstva. Ja pošto videh e ga ne mogu utulit, utekoh da se i ja ne ufatim, ali prema sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik se ne mogijaše proć, jer je vatra bila došla i do tun. Rekoh sebe: "Izgore li ova kuća, izgore!", i utekoh u svojoj kući i sobi oklen ne izlazih, sve dok za mene ne dođe majka mi i s iskrenijem bolom mi reče e su Žilnici izgoreli, i da bi treba možda i plakat, što ja odma podržah suzom iskrenicom.

Milicija dva dana poslijed uhapsi Prdonjicu Miličića, piromana iz Budve, i poslijed kraćeg prepiranja ubiše ga na trg hicom iz pištolja odlične proizvodnje, i tvrdahu e je on zapalijo kuću pokojnih Žilnika, jer ga pokojna Vidosava Vide Žilnik nije šćela.

Ja mislim sad, kad već imam deset godina, a moj pokojni drug Ljubinko Žilnik još uvijek šes godina, da sam izio govno zato što nijesam reka miliciji da je pokojni Ljubinko zapalijo sebe pa kuću, jer bi možda i spasio pokojnog Prdonjicu, ali sad je za to najkasnije. Mene ostaje jedno kajanje, jedna pažnja koju iskazujem na grobu pokojnih Žilnika i pokojnog Stanoja, koi i dalje stražari na ulaz u groblju.

Vas nastavnice molim da o ovome nikome ne priznajete ništa, i ako bi moglo jedno 4+ jer bih volijo da imam tu ocjenu.

Fala ti učiteljice strečan se tip.

Ilustracija: Wuk Palibrk, "Školske sveske"