ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Film i TV

ARTPORNO, Filmski žanr novog doba

Branislav Filipović, 27. avgust 2004.
Pionirov glasnik


Jeremijade paraaristokratskih umova nad brutalnom iskrenošću kojom se prikazuje seks na filmskom platnu ne vrede mnogo. Naturalizam, postrealizam, artporno (upišite sami omiljenu odrednicu!) zaokružio je svoju fizionomiju. Stidljivo začet davne 1896. godine u delu «Poljubac Mej Irvin i Džona Rajsa», artporno ulazi u svoj zenit devedesetih godina prošlog veka. Artporno (film u kojem se seks prikazuje kao sastavni deo ljudskog življenja, u kojem upoznajemo savremenog čoveka sa početka kraja mitova modernosti do bitisanja u ljubavnim zajednicama postindustrijskog doba) nalazi svoje gledaoce i postaje neizostavni deo u inventaru filmskih ideja.


Film «Intimnost» («Intimacy») režisera Patrice Chereau-a je delo koje odiše urbanom melanholijom, svo u traženju smisla koji je, u naletu konzumerističke površnosti i življenja na Kunderinom «uskom mostiću sadašnjosti», izgubio svoju radikalnost. U megalopolisu kao što je London dva čoveka suprotna pola (Mark Rylance&Kerry Fox) vode otuđene živote. Zbližavaju se jednom nedeljno, vode ljubav, ne vode razgovor, ne znaju ništa jedno o drugom. Devedesetominutni esej o udaljenosti (ljudskoj, društevnoj, ne više romantičarskoj «kosmičkoj usamljenosti») i mogućoj erotizaciji međuljudskih odnosa.
Kontroverzni francuski road-movie «Kresni me» prati geografsku i moralnu putanju dve devojke željne osvete, a što i ne, ludog provoda. Nakon što su više no grubo silovane, noseći sindrom «crne udovice», kompenzaciju traže u promiskuitetu. Putuju gradovima, vode ljubav sa neznancima, da bi ih na kraju ubili – kao i sve one koji im stanu na put. Ova ulisovska avantura je prepuna eksplicitnih scena, a da bi film dobio notu «građanski nekorektnog» valja reći da ga je režirala velika porno zvezda Coralie (Cora Lee). «Kresni me» je isečak «sirovog života», odraz histerične seksualnosti vremena i svog antiromantizma društvenog življenja. Nepatvorena, nerastvorena stvarnost.

Katarzični seks među maloletnicima okosnica je ostvarenja Larry Clarka i Edwarda Lachmana – «Ken Park». Filmska priča je smeštena u pitomi kalifornijski gradić u kojem vreme provodi izgubljena generacija. Tako izgubljeni, neukorenjeni dečaci i devojčice nesvesni pokušaj bega čine kroz seks. A seks je svakako izvesna vrsta zanosa -- nasuprot komšiluku, tuposti, i «kontrarevolucionarnoj» dosadi. U filmu igra maloletna devojka jednog od reditelja (Clark) Tiffany Lamos. Umetnička eteričnost koja paradoksalno izvire iz nimalo sjajnog života.
«Otpozadi» («Irreversible») je filmska storija koja, obratnom hronološkom logikom, otpozadi, prati ljubavnu priču mladog, uspešnog para u Francuskoj. Jednog dana, pak, devojka (Monica Belluci), naljutivši se na momka, odlazi sama kući. Na putu je divljački siluju i, razumljivo, život više nikada neće biti isti. Režiser Gaspar Noe neobičnom tehnikom slika okrutno životno okruženje. Posebno je upečatljiv handkeovski užas praznine smešten u gradske katakombe u kojima ljudi iživljavaju svoje perverzije.


«Širom zatvorenih očiju» («Eyes Wide Shut») je film tipično frojdovskih tema i kako kakav gusti spis večito-lutajućeg metafizičara nudi više od višegodišnje holivudske produkcije. Ova psihoseksualna drama lagano otkriva opsesiju čovečanstva, pažljivo, nikako naglo otvarajući mali civilizacijski kovčeg u koji, sa vremena na vreme, spuštamo svoje tajne, svoje želje, svoje bolesti. U isparenju narkomanskih fantazija, Devojka (Nicole Kidman) priznaje Momku (Tom Cruise) erotsku san budeći u njemu posesivnost, osobinu toliko svojestvenu zapadnoj civilizaciji. Igrom slučaja (ima li slučaja, pitao bi se Pol Oster) ulazi u džetsetersku vilu nadomak grada u kojoj se po tačno utvrđenom ceremonijaru, u najvećoj tajnosti, kao u svetišilištu, održavaju orgije. Pesnik-začetnik, postmoderni Uliks, luta kroz njujoršku noć, upoznat sa nekim drugim svetom u u kojem je estetika i etika ljubavi kao principa prirode dovedena do paroksizma. Režiser filma Stenli Kjubrik traga i ponire u savremenu ljubav i savremeni seks. Odnos prema ovim životnim silama menjao se kroz istoriju od podsticanja seksualnosti, homoseksualizma, preko potpune skolastičke zabrane telesnosti, ili bar romantičarske poželjne stidljivosti. Međutim, doba u kojem živimo relativizira sve vrednosti, pa i ljubav. U iščezavanju visoke vernosti, u urbanim sredinama se ustaljuje nova poetika življenja sadržana u agresivnoj seksualnosti, «prkosnoj ravnodušnosti pri izboru partnera». Ne zalažući se ni za ranohrišćansku verziju večitog, monogamnog braka, Kjubrik ne ostaje ravnodušan na promene emocionalne sfere ličnosti. I kroz film Kjubrik se pita da li savremeni čovek može da uživa (a hedonizam je dakako poželjan obrazac) ukoliko odbaci sve brane racionalno uređenog sveta («Neuroza je negacija perverzije», čika Frojd), da li potreba za drugim telom mora da uključuje bol, da li je, na primer, lirika grupnog seksa viši napon svesti ili povratak u rusoovsko pleme, da li su ljudi zapadnog duhovnog kruga samo na nižem evolucionom, emocionalnom stepenu razvitka od recimo Samoićana gde se vernost ismeva, a seksualna razonoda podstiče... I na kraju, da li je ljubav potrebna i kome... Svet filma «Širom zatvorenih očiju» je svet kojim vlada američka falokratija, svet čijem moralnom održanju više pomaže hrabar gest kurve no sve high-class političke ideologije, svet u kojem Otac (Rade Šerbedžija) po «razumnoj ceni» prodaje turistima telo svoje Devojčice, svet u kom maske na licu prilikom seksualnog čina više govore nego sama lica. Osim oštrih rezova moralne infrastrukture savremenog američkog (bilo kog postindustrijskog) društva, osim dubokog uvida u samu bit ljudske osećajnosti i granice ljudske slobode, film očarava i osobenom poetikom prostora u kojem je sniman kao i odlično uzglobljenom muzikom (Ligeti, Šostakovič...) koja se na kraju uspostavlja i kao sam Borhesov «oblik vremena». Film koji na ingeniozan način problematizuje početak rascepa kulturnih identiteta nastao usled uzajamne «propagande kastracije» i «propagande jebanja».
Ono što veže filmove ovog žanra i što ih odvaja od pornografije, jeste slobodan izraz duha savremenog čoveka. Lišen ljupkosti i blaziranosti, artporno kao «alternativni drhtaj kulture» želi da ukaže na rascepljenost ljubavi i seksualnosti (svetska «erotska inflacija»!) u posthegelovskom okruženju apsolutne slobode koja, eto, nije donela vrhunsku sreću.