ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

7 priča sa konkursa

Razni autori, 10. novembar 2004.
Pionirov glasnik

01

ajme matere mi,

hot lips mi je jučer u pijanstvu prizna da mu je stalo!

ajmeee!!!

on koji misli da je emocionalno zakinut… da mi samo vidiš tipkovnicu -

zalivena burnom.

fuj!

ljepljiv je i stol.

wc školjka propušta il je bar jučer neš iz nje procurilo.

stan mi je bauhaus živi, soba tj. popile smo nas dvi 0.7 votke najgore(vigor).

izašla van.

neki tech-house u labu.

spizdila oko 200kn, a na šta?

na 1 pijanstvo. probudila se u gaćicama, no recollection

šta, di, kako.

već sam misla da se nismo gljiva i ja riješile.

nje se zadnje sjećam.

otišla do govornice, nazvala ju, ona mene.

ispalo da nismo.

al majca joj je ovdi ostala.

došla je jučer do mene nakon nekog kick kurca, trening neki.

imala je sportski top ispod majce

koju je očito u pijanstvu i ludosti bacila tu na stolicu.

hehe, rekla je da imam dobre trbušne,

a nisam vježbala više od tjedan dana.

a koljeno, leđa, trtica, masnice neke, bol… morala sam zvonu nazvat da vidim ša je bilo.

reko, ako me on rješio, mogu se bacit s balkona!

pa mi je ispriča.

ispalo da smo išli u labirint, pa kod mene na *oju, pa kod hot lipsa.

ja zvonu vodila tamo.

prvi put je bija

sa mnom tamo i to.

sjećam se pijanih lica

iskrivljenih od alkohola.

biće da sam i ja takva bila. sex neki je pao.

pica mi je sva iskorištena,

baš se vidi.

promijenila je oblik.

i ševimo se negdje,

ne pitaj di.

znam da je bio hot lips

i ja mu nešto govorim,

ispitujem, je li,

čini se,

a on meni:

da, da,

stalo mi je

il nešto.

koja fešta,

ovi put san ga uhvatila, ne može mi izbrisat sićanje,

znan!

sićan se najbitnijeg,

ovi put.

znala sam da je i zadnji put reka nešto tako,

al nije mi tija priznat!

hahahaha!

tabu tema,

jedina -

taj naš zadnji razgovor u pijanstvu.

neće o tome i gotovo.

divno,

čovik

koji bi se samo jeba,

sa bilo kim

osim sa ružnim, debelim ženama, mi priznaje takve stvari.

i šta ću ja sad?

nastavit dalje po svom.

odradit zaostale obaveze.

ti meni vjeruješ da bi dala sve tom nekom ko bi mi danas napisao seminarski rad? ne mogu.

kasnim 2 tjedna.

i sjebana sam.

aaaaaaa!!!

i sad se moram sa frendicom nać,

a nisam se spremila

jer pišem.

ulovilo me.

štaš, jebiga, inspiracija…

opet kašljem.

ne sjećam se da sam pušila dzoju i baš mi fali ta zadnja.

jebemti dalmatince!!!

skroz sam ih pokupila.

Autor Seljanka

02

Kako su me napali clanovi DS-a

Dok sam sa lijepio plakate predsjednickog kandidata Tomislava Nikolića napali su me članovi Demokratske stranke. Prvo su me napali verbalno no kada sam se suprostavio posegnuli su za narkomanskim špricevima. Rekli su mi da su puni heroina te sam se malo uplašio. Govorio sam im da sklone špriceve no oni su mi rekli da se u Evropu ne moze ući bez njihovih špriceva. Pokušao sam pobjeći no noge nisu htjele da me slušaju. Jedan od aktivista Demokratske stranke me je lako šustigao i snažno zabio špric u moju desnu ruku.

Tada sam se probudio.

Autor Nikola Tomić

03

ČUDA MODERNOG DOBA, deo 1.

Pre svakog polaska na posao, spremio bi sendvič za poneti. Imao je svoju poštarsku torbu (iako nije poštar), koju bi nosio o ramenu. U njoj bi se uvek moglo zateci nekoliko papira, par olovaka, naliv-pero, mapa nekog nepoznatog grada, dve-tri bombone i sendvič. Nikada nije polagao vozački. Misli da će odmah nakon što sedne u auto, doživeti saobracajnu nesreću. Obožava da zvera uokolo. A to nije dobro dok voziš kola. Nekad ima osećaj da je u vlasti svega što vidi. Kao da sve te šare na kućama, jarko-zelena boja lišća, čudnovati oblaci, stari ljudi, devojke i bilbordi imaju neku skrivenu moc da vladaju njegovom voljom. Kao da ga, dok ih posmatra, uzimaju pod svoju vlast. Nije imao devojku, a ni psa. Moglo bi se reći da je bio usamljen, ali na to nije obraćao pažnju.

Jedan dan, kao i uvek, izašao je iz stana. Bio je nešto posebno zadovoljan. Kretao se ulicom polako, ali smisleno. On nije jedan od onih što stalno jure nekud. To ga pomalo nervira i umara. I dok ga onaj svet u njemu baš i ne zanima, voli da upija svim čulima svet oko sebe.

- Tja - primetio je - još jedan bilbord. Niču na sve strane, poput ljudi. Samo zaklanjaju pogled.

Iz daljine nij dobro video šta je na njemu, ali mu se cinilo da je u pitanju lice neke devojke. Reklama za papirne maramice. Prilazio je reklami. Nije bilo ničeg zanimljivog za videti, pored bilborda, tako da je zurio u njega. - Da li se to ona...?

Kako je prilazio, tako su i detalji postajali sve jasniji.

- Pa da, smeši se.

Nije bilo posebne radosti u njenim ocima. Vidi se da joj te maramice nisu baš prijale. A i zubi su joj bili suviše beli da bi bili stvarni. Ali i pored svega toga, svidela mu se.

- Imaš lep osmeh. - pomalo zbunjeno i bez nekog predumišljaja je izgovorio.

- Hvala. - odgovorila je vedro.

- Moram sad na posao. - nije smislio ništa pametnije, ali valjda će joj to biti ljupko.

Gledala ga je pravo u oči, kao da je bio jedini na tom uličnom proplanku.

- Mislim da sam joj se svideo. - pomislio je bojažljivo.

- Mislim da mu se dopadam. - pomislila je i nastavila da se smeši.

Celim putem do posla je razmišljao o njoj. Još uvek nije sebi dozvoljavao da poveruje šta jedna takva plavooka i belozuba lepotica može da vidi u njemu, obicnom zanesenjaku. Ali, ako je nekad imao devojku, valjda može i sada. Ipak, tada je bio pun energije. Medjutim, sad radi, zaradjuje. Devojke to vole. Bio je baš razapet izmedju dve stvarnosti. Naravno samo je jedna bila prava. Trebalo je izabrati. Na kraju je ipak odlučio da ga ona zafrkava i rešio je da je počne izbegavati. Pa, kada se naljuti zato što se ne vidjaju (jer je izbegava), onda će je naći i sve sručiti u lice. To lepo lice.

Na poslu je zaboravio na nju.

Kada se okoncalo radno vreme, poceo je ponovo da misli na devojku. Nedostajala mu je. - Trebao bih joj se izvinuti, - pomislio je - možda je usamljenja. Možda joj nedostajem. Kako bih voleo da joj nedostajem.

Žurno je ušao u autobus.

- Vozi, hoću da je vidim! - glasno je pomislio.

Sišao je na stanici. Čak i odatle je mogao da je vidi. Ona njega nije, pošto je bila sa druge strane bilborda. Stojao je neko vreme tako, zamišljen. Osećao je kako mu srce polako poskakuje. Znao je šta to znači. Nasmešio se blago i krenuo ka njoj. Iznenadio ju je. Ona se nasmešila, čini mu se, još raskošnije nego jutros. Pričali su tri i po sata. Onda su se poljubili i rastali. Legao je veoma smiren. Spavao je dečačkim snom. Sanjao je bilbord, ali ne i nju. To ga je malo uznemirilo, ali ujutru nije tome hteo da pokloni previše pažnje. Krenuo je da pravi sendvič, kada je shvatio da je subota.

- Postao sam potpuno rasejan. - pomislio je.

Razmislio je na trenutak i zaključio da je sve to zbog one devojke. Bilo mi je drago zbog toga.

- Šteta što nema mobilni pa da joj pošaljem jutarnju poruku. - rekao je naglas.

Napolju su cvrkutale ptičice. Na radiju se već pola sata vrtela ista pesma. Ali on je mogao da misli samo na jednu stvar. Sva sreća pa je subota, inače bi zbog posla morao da bira. Prijalo mu je da misli o njoj i nije želeo da to na silu prekida.

Ponovo su se videli. I ponovo. Osećao je svež dah proleća u grudima. Ceo kraj je najednom zamirisao. Jedan dan je poneo kofu i krpu, pa je oprao telo bilborda. Nekako kao da je znao da radi dobru stvar.

Već više od nedelju dana je prošlo otkako je prvi put ugledao njene 10cm velike bele zube. Tada su mu delovali veliki poput planina, ali sada...sada je sve drugacije. Još par meseci, pa će sa sigurnošću moći da joj kaže da je voli.

Jednog jutra je ustao, napravio sendvič i krenuo na posao. Kao i obicno, nameravao je da prodje pored svoje drage i da joj uputi par nežnih reči i poljubaca. Krišom bi joj ostavio jednu maramicu (zna se koje marke) na kojoj je bila prepisana izuzetno lepa ljubavna pesma, koju je sinoc pročitao.

Izašao je na ulicu i krenuo da obilazi zgradu kako bi što pre ugledao voljenu. U tom trenutku, stao je kao ukopan. Pogled je poceo naglo da mu se prazni. Zadrhtala mu je donja usna. Maramica je lagano prionula na travke. Ona više nije bila tu. Nje nema. Nestala je.

- Nestala! - povikao je prigušeno.

Iako je tek nazirao bilbord, mogao je jasno videti kako to više nisu bile maramice reklamirane, već nekakav kaladont.

- Zamenili su je za prokletu pastu za zube! - urlao je u sebi, urlao.

Trčao je već neko vreme. Zaustavio se zadihan. Iako je teško dolazio do daha, pogled mu je bio prikovan za mesto gde su joj se nekad smešili zubi.

- Sigurno je znala, ali nije htela da mi kaže i povredi. - mislio je, trudeći se da ne zaplače. Seo je u podnožje bilborda. Naslonio je glavu na hladni crni metal, koju mu je tako prirastao za srce.

- Nema je više i moj život polako gubi smisao. - igrale su mu misli po glavi.

Nakon desetak minuta, ponovo je proverio kako se oseća. Našao se pomalo zbunjenim, jer nije osećao tako snažan bol kao na početku ove strahote. Čak je bio i nekako spokojan. Ona je nestala, on je tu, ali mu je sve manje i manje nedostajala. I u tom trenutku kao da se ništa nije desilo (kao nekad), on je shvatio! Ustao je i odšetao par koraka unazad. Pogledom je obuhvatio konstrukciju bilborda. Nije ni primecivao reklamu za zubnu pastu. Kao da je video krzo nju. Pred očima mu je bilo veliko, kao ugalj crno, telo bilborda. Konstrukcija. I video je celu sliku. Tek sada, ali ju je video. Već je potpuno zaboravio na njene bele zube i širok osmeh. Gledao je široko otovrenih očiju. Sada se i on smešio. Pa, cela njegova veza je bila jedna velika zabluda. Bio je slep. Nije umeo da raspozna prava, od lažnih osećanja. Svo vreme je bio zaljubljen, ne u nju - već u sam BILBORD! Nju je samo prvo ugledao, ali negde u tmini njegovog bića, rasla je i razvijala se jedna daleko postojanija i šira ljubav. I sada je to znao. Potrčao je prema njemu i zagrlio ga. Nije znao da li grli muško ili žensko. Kod bilborda to i nije tako važno. Ono što je važno, jeste da su njih dvoje sada tu, i da opet mirno i bezbrižno može ići na posao. Već večeras će pročitati i prepisati još jednu pesmu za svoju novu ljubav.

Autor Momčilo

04

ČOVEK KOJI JE UBIO ILIJU GROMOVNIKA

iliti ko sluša majku ubiće ga grom

Bio ja onomad na njivi, okopavao kukuruz (Bosanci bi rekli - kuruze). Trave više od kuruza, sve sirak do sirka. Kako!? Pa, skoro sam šparto!?

Podne, upeklo sunce, reko bi čovek u zlatu mu je plaćeno. Nigde oblaka, nigde daška vetra, nigde lada nema. Lepo se vidi kako vruć vazduh u talasima, sporo, teče preko njiva.

Košulja mi mokra od znoja, uz telo se pripila. Ni žena se nije toliko uz mene pripijala kad sam u vojsku išao, a volela me, moje je dete u utrobi nosila, jedinog mi sina, Stevana. Curi znoj niz ruke, dva pazuha, dva izvora, sve u dlanove, golica mi linije života i smrti. Čvrsto stežem motiku, sve mislim, sve me stra, oživeće od znoja koji je upila, izmigoljiće mi se iz ruku ko belouška.

Podne, upeklo sunce, reko bi čovek poslednji mu je dan. Upeklo sunce, čini mi se, nikada toplije bilo nije. Bodu me sunčeve strele i strelice svuda, čini mi se, i u srce me bodu. Duša žedna, ište ladne vode, a voda u balonu ko pišaća topla.

Odjedared, stvoriše se oblaci niotkuda. Pomodrelo nebo, pomodrelo poput komšije Joce, kom onomad u šali rekoh da vrcka guzicom isto ko peder. Pogledam u nebo, bogami, gadno se nevreme sprema. Pogledam ja malo bolje, kad ono imam šta i da vidim - oblaci se navukli samo nad mojom njivom, oko moje njive nigde nema oblaka. Ovo su djavolska posla, rekoh sebi. Ajde Lazo, udari još jedared-dvared motikom, tu je eto i kraj vrste, ne beži kući, sačekaj malo. To su oni letnji, jogunasti, oblaci, ako ne produže dalje, istopiće ih, rasteraće ih sunce.

Mislih na to što rekoh, pogleda uprtog u nebo, i zamanuh motikom. Uto, nešto gore puče, zubi mi zazvoniše. Dobro da sam u nebo gledo - grom cilja pravo u mene! U mene, pravo u čelo, oće treće oko da mi otvori!!! Da se nisam bacio u stranu i otkotrljao, ubio bi me na licu mesta - treće bi mi oko otvorio. Bogu fala, u mladosti sam igro fudbal, za Slogu, golman sam bio. Majka je stalno branila da idem na utakmice i vežbu, govoreći - Lazo sine, skrljaće te neko. Eto, da sam slušao majku - ubio bi me grom! Istina, lomili me jesu, dvared nogu i levu ruku umalo.

Ustanem ja, otresem zemlju sa odeće, pogledam oko sebe, kad ono imam šta i da vidim - unaokolo skršen kukuruz. Grom skrssio kuruze, a i ja sam dosta skršio dok sam se po zemlji valjao. Obuze me srdžba, žao mi i sebe i kuruza, baš je dobro izraso. Rasrdim se ja na Iliju, u onoj srdžbi dobijem nadčovečansku snagu, dohvatim grumen tvrde zemlje pa ga zafrljačim pravo nebu pod oblake, odakle je grom došo. Nisam video da li sam pogodio Iliju, skrivali ga tamni oblaci. Nastavim ti ja sa poslom i do kraja dana završim. Pošto Gromovnik više nije pušto gromove, pomislih da sam ga ubio. To i rekoh svojima kad dodjoh kući: Ja sam danas okopao kukuruz i čini mi se da sam ubio Iliju Gromovnika.

Tu noć jedva sam prespavo: stalno sam se budio, ladno znojio, prevrto (čarssav sam u klupče smoto), mrmljo nessto u snu - žena me puno psovala. Bilo mi je žao Ilije Gromovnika. Nije on toliko loš, nije on hteo munju na mene -slučajno mu iz ruke ispala, kad se nešto zamislio. Nije Ilija Gromovnik zaslužio da ga ubije, i to grudom zemlje, Laza paor.

Usto sam ko da su me tukli. Žena videla da nisam baš najbolji, pa sve oko mene ko zoljica, umiljava se, zapitkuje. Iznela za doručak baš ono što najviše volem: vruća leba, čvarke i slaninu, onu sa tavana, tri prsta meso a prst slanine. Ja okusio malo leba, uzdahnuo i... ništa.

Grizo sam se tako tri dana, sve mi crne, najcrnje misli kroz glavu išle, a četvrtog dana, baš oko podneva, udari grom, tu negde oko sela. Eh, ssto sam bio srećan! Ozarih se, zasija mi lice ko onomad sunce. Bi mi drago što nisam ubio Iliju onom grudom, samo sam ga onesvestio. Bi mi puno lakše. Crne misli kako došle tako pošle. Povikah sa sokaka: Ženo iznesi vruća leba, čvaraka i one slanine sa tavana, idem ja u Ortopan po pivo.

Taman sam se dobrano prihvatio posla oko rane i povukao jedared piva iz flaše, dotrča komšija Joca sav zajapuren, sav se trese ko da nerasta traži, viče: Lazo! Lazo! Grom ubio Gajgerovog mladjeg sina! Srce mi stade, pa i moj sin, moj Stevan, život moj, s njim je jutros pošo na kopanje, društvo da mu pravi, na treću duž, u Veliku Dolinu. Stegoh šake, prsti mi pobeleše, pobeleh sav, jedva preko usta prevalih: Joco, šta je s mojim malim? Nasmeja se Joca: Živ je on i zdrav. Čim je puko grom, tvoj se mali u stranu bacio - grom ko da je njega gadjo. Njega gadjo a drugog ubio.

Tako znači, pomislih, Ilija se zbog one grude sveti. A kako li je samo znao da sam ga ja pogodio, zbog sunca sam šešir bio natuko duboko na occi? A kako je znao da je Stevan moj sin? Mora da ga je video kad je jutros, nasabajle, na njivu krenuo. A kako je znao da je to moja kuća? Da mu nije ko iz sela reko ko ga je pogodio i gde mu je kuća? Ona moja ne ume da ne kaže, ko zna do čijih ušiju je stiglo. Kome li sam se toliko zamerio da hoće bez sina da me ostavi, lozu da mi zatre, ognjište da mi ugasi? Možda nije niko od seljana. Pa, da, i nije. Reko mu je popa - oni su ti u istom poslu!

Bi mi žao što Iliju ne ubih ono grudom zemlje. Da jesam, sad bi Gajgerov mali bio živ. Ali drago mi je zbog mog malog, zbog mog Stevana. I on vežba fudbal, za Slogu, golman, baš kao otac mu u mladosti. Šta će mu majka sad reći, kad čuje kako se od groma spaso? Hoće li mu i dalje braniti da ide na utakmicu i vežbe? Hoće li mu, kao i meni moja, vikati: Ne idi, skrljaće te neko!

Istina, već su ga jedared krljali: prebio mu nogu prošle godine, sad već pokojni, Gajgerov sin - laka mu crna zemlja.

Autor Kiklop

05

NIJE ZNALA DA ĆEMO SE SRESTI

Stajala je tamo i služila se jezikom vrlo dobro. Riječi bijahu njen skejbord, nauljeni najlon kojim je klizila kroz uši tih prolaznika i samo bi se malo zapiljili u nju i opet se vratili u svoje torbe, vrećice s oznakama. Trevor se ponudio primiti je za ruku. Ona je odbila približivši koščate ali nježne prste ustima. Zubi su joj zabljesnuli na svaki izlog koji sam sanjao. Biće koje me je došlo pojesti smije se u svoj svojoj dobroti. Znao sam da je spojena oko vrata, u dijagonalnom rezu s prednje i stražnje strane tijela, kao pojas ili tako nešto. Znao sam to jer ju je jednom Trevor vidio posve golu. On ne zna čuvati ni tajnu ni ništa. Kaže da je spoj urešen žutim velikim i glatkim dugmadima, najsjajnijima koje je vidio. A on, on je jedan od najvećih poznavatelja sjajnih dugmadi; vjerovao sam mu sve.

Ona može prevariti svijet jednim dahom, iako nikada nije bila njegov dio i nije joj do toga stalo. Želi živjeti kao i svaka druga prelijepa mašina, govorila mi je jednom.

Autor Etui Etui Soniczoil

06

RAM ZA SAN

Gospodin Penderetzki je živeo mirno. Načinom na koji je vodio svoj život odavao je miris rezignirane aristokratije koja je na vreme shvatila sav metafizički udes panonskog blata i koja, eto, iz generacije u generaciju otmeno čeka svoj kraj, svoj odgovor, svoju poslednju uspavanku.

Slabo je sanjao, a i onda obično crno-bele snove. Te noći, pak, sanjao je stidne predele, i to do najsitnijih detalja, kao da prelazi stranice udžbenika iz anatomije. Bili su to stidni predeli devojke koju je slabo znao, iz viđenja, iz magnovenja, iz nekoliko razmenjenih rečenica. Lizao je njenu vaginu, ona se smejala i šaputala mu da je znala da mu je privlačna i da je znala da se ovo moralo desiti. Uživao je u tom snu. Probudio se sa malim smeškom na licu. Nezadovoljan što je vagina predmet njegovih sanjarenja, zadovoljan što je nakon mnogo godina visokih taloga monogamije ponovo dokučio osećaj nevaljaštva, izleđujuće mahnitosti, brutalne iskrenosti. Sa tim osećajem proveo je celi dan. Sa posla se vraćao svojom uobičajenom rutom. Na pola puta sreo je devojku koju je sanjao. U strašnoj žurbi dobacila mu je da ga je, eto, sanjala, i da prosto jedva čeka da ode sa njim na čaj i da mu ispriča svoj neobični san.

Jutro nakon tog događaja gospodin Penderetzki se probudio nenaspavan. Obukao je svoje uobičajeno odelo, nevoljno oprao zube i lagano odšetao do grada. Tamo je ušao u prostranu radnju za pravljenje ramova. Nervozno je na pult spustio prašnjavu sliku Sigmunda Frojda isečenu iz nekakvog starinskog časopisa, naglasivši da mu je što brže i lepše urame.

Autor B Filipović

07

Zašto mrzim komšije i zašto bih neke od njih zaklao

Mrzim smrdljive komšije. Zbog njih se osećam izuzetno nesretno. Nerviraju me i ovi sa leve i oni sa desne strane, posebno mrzim komšiju koji stanuje preko puta (ćelav je i ima debelu ženu sa krivim nogama), kao i one iza, koji žive u jebenoj kući u kojoj nema zavesa niti ičega sličnog pa mogu da gledaju kako duvam marihuanu sa svojim prijateljima do mile volje. Ta stvar me izuzetno deprimira, osećam njihove zajedljive poglede na mom golom telu, kao da svi žele da vide da nemam kurac kako bi to rekli i svojim komšijama a oni rekli opet svojim komšijama i tako unedogled, dok ne bi cela ulica znala da nemam kurac i da sam samim tim bednik. Ipak, muškarac koji nema kurac i nije baš neka faca. Ne može da jebe a kako piša to samo bog zna ('nikad od njega čovek' i slične prostote).

Komšije su zle vrste ljudi. Ako si najgori to je za njih najbolje. Ništa lepše nego tračariti o bedi drugog i smejati se tudjim problemima. Ako si najbolji svi će gledati da te zajebu, da bolje urede svoju prdavu baštu, nabave više mesa za roštilj ili kupe što skupljeg psa. Ako imaš dobra kola to će njihovu mržnju prema vama još više podstaknuti, ako se kojim slučajem unerediš na sred ulice ili zaboraviš da zakopčaš šlic tu nema veće sreće za njih. Posebno je intrigantna činjenica ako nadješ neku jebozovno ribu. Takva osoba se istog momenta kategoriše kao kurva ili narkomanka a ako ima i velike sise (što je naravno presudno u okviru vizuelne masturbacije svakog muškarca), onda nema kraja pošalici ('gle ova kravulja', 'kako je nije sramota što ima tako velike sise', 'zajebala je i mlečni kombinat' i slični komentari). Ako pak ima male sise to još bolje ('gle ova dasčara', 'jel' to žensko ili muško', 'jadna, polomila bi se kad bi joj ga stavio' i.t.d.).

Sve komšije vole što više da znaju o drugim komšijama, posebno ako je to nešto vezano za njihove poroke ili neku naslednu bolest ( u ovome najviše radosti donosi rak, šizofrenija ili dijabetes). Ako neko od komšija gaji ljubav prema alkoholnim isparenjima to može biti dobra i dugotrajna zabava za sve u ulici ili zgradi. Pijanog čoveka je najlakše podjebavati a posle se praviti da si mu dobar prijatelj, odvesti ga komiranog do stana i sutra se nasladjivati prizorima obamrlog komšije koji bulazni. Za nekoliko dana će svi u ulici znati za vaše probleme sa ženom, ljubavnicom ili bratom od tetke ('proklet bio, ukrao mi je sve a sad hoće i ostalo', 'pusti me, hoću da crknem', 'žena mi se jebe sa žirafom' i slične gluposti karakteristične za alkohol i njegovu interakciju sa moždanim ćelijama). Zbog svega ovoga javlja se i pritajena želja za nasilnu i veoma bolnu smrt komšija.

Postoje različita objašnjena za tu pojavu (želja za klanjem, odsecanjem udova, kopanjem očiju na sred jebene fontane ili jednostavno gubitku života u teškoj saobraćajnoj nesreći što izaziva neubičajenu i specifičnu radost). Često su to neke sasvim nebitne stvari kao naprimer urlanje i psovanje sa društvom uz pivo i roštilj, iritantni stil oblačenja, druženje sa drugim 'šabanima' iz ulice ili pušenje marihuane ispred ulaznih vrata uz neizbežan smešak 'ko te jebe, majmune'. Naravno, postoje i druge ozbiljnije stvari kao prebijanje ili iživljavanje nad nejakim komšijskim naraštajima kao i sexualno zlostavljanje pripadnica suprotnog pola. To ostavlja siguran i dubok trag u psihi komšija. Sakaćenje kućnih ljubimaca je takodje dobar način da nabacite mržnju komšija, ali takodje i nabavka umobolnog psa koji laje po ceo dan i sere isključivo na tudjoj teritoriji. I kupovina pernatih životinja koje spavaju u svojim govnima i smrde kao mrtva smrt je takodje efektivan način da komšiju dugotrajno nervirate i sjebavate mu čula. Kad dodje vreme klanja pernatih monstruma jedan koristan savet: to uradite dok se komšija nalazi u bašti pored i igra se sa svojim detetom ili unukom. Priuštite im taj veličanstven prizor potoka krvi i prerezanih grkljana. To sigurno ostavlja traume, a kad to isto dete ili unuk ubije prvog čoveka tada dolazi vaše vreme radovanja zbog nesreće koja je zadesila vašeg 'jadnog' komšiju.

Postoji još niz stvari koje dodatno izludjuju već načetu psihu komšija. Pranje kola uz muziku pojačanu do neverovatnih razmera u vreme kad se svi odmaraju, izduvavanje dima cigare u facu komšije tokom neobaveznog ćaskanja na sred ulice, potajno bacanje djubra u njihovu prdavu baštu, a ako ste u zgradi - glasno koračanje po ceo dan, višednevno popravljanje radijatora uz upotrebu čekića, podivljali sex uz komentare tipa 'najbolji sam jebač, zar ne, srce moje, jebote?' ili 'ovako se jebe a ne ko oni od dole'. Bacanje djubreta sa terase i pišanje u liftu je takodje fenomenalno.

Opšte je poznato da deca imaju tu mogućnost da najviše iznerviraju odrasle osobe, stoga ako vam se neki od komšija zameri ništa efikasnije nego iskoristiti svoje dete. Ono može 'nenamerno' pretući komšijsko dete, sjebati živu ogradu, svojim najdražim flomasterom išarati fasadu komšijske kuće, a granice dečjeg terorisanja kućnih ljubimaca još nisu utvrdjene. Ipak, uspeh nekog deteta u nekom sportu ili školi, intenzivira zajedljivost komšija do neverovatnih razmera. Ako imate muško dete, najbolje je da ostvari sexualni kontakt sa što bližim komšijskim detetom suprotnog pola što vam pojačava argumentaciju pri nipodaštavanju istog.

U praksi, veoma je važno znati ove stvari jer u ovim nesretnim vremenima će vam kad-tad zatrebati, neko će vas zajebati a vi ćete uraditi nešto nepromišljeno i kajati se zbog toga kasnije. A onda su tu komšije, pa vi izvolte, vašoj sreći neće biti kraja ako izvučete neku pametnu pouku iz ove priče. Možda komšije i nisu tako loše. Ko zna...

Autor Đura