ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Likovna umetnost

Put u Tunis

June Taboroff, 12. januar 2005.
www

6. aprila 1914, posle godinu dana planiranja i iščekivanja, slikari Paul Klee, August Macke i Louis Moilliet su isplovili iz Marseja za Tunis, opremljeni bojama, četkama, olovkama i papirom. Trojka je krenula na edukativno putovanje. Ovo iskustvo je ostavilo neizbrisiv trag u stvaralaštvu sva tri umetnika i evropskoj umetnosti dvadesetog veka.

Za Klee-a i Macke-a, ovo nije bilo samo prvo putovanje u Severnu Afriku, to je bilo njihovo prvo putovanje van Evrope. Milliet, Kleeov zemljak ( Švajcarac ), posetio je Tunis dva puta pre toga ( 1908 i 1909 ) i njegovi opisi ove zemlje su stvorili želju kod njegova dva prijatelja da je i oni vide. Finansijske prepreke su naterale tri slikara da odustanu od puta koji je planiran za 1913. godinu, ali ovog puta su bili podržani od porodica i sponzora, a očekivali su i da će prodati slike koje bi naslikali u Tunisu. Macke je prodao bratovljev motocikl iako su se, kako je tvrdio Klee, njegove slike već dobro prodavale. Moilliet je ponudio Klee-u novac u zamenu za slike koje će tek naslikati. Klee je izlagao tada već dve godine, ali još nije počeo da prodaje svoje radove.

( Klee , Macke i Moilliet )

Posle jednodnevnog puta, stigli su u tunižansku luku. "Luka i grad... bili su iza nas", pisao je Klee o prvom pogledu na Tunis, "pomalo skriveni. Prvo smo prošli korz dugački kanal. Na obali, vrlo blizu, naši prvi Arapi. Sunce ima mračnu moć. Obojena jasnoća na obali dosta obećava. I Macke to oseća. Obojica zanmo da ćemo dobro raditi ovde."

I zaista, u toku naredne dve nedelje, Klee je napravio oko 50 akvarela i stotine skica. Kleov dnevnik nastavlja da opisuje dolazak: "Dok u skromnoj luci veoma impresivan. Prvi orijentalci koje smo videli izbliza su stajali na obali kanala."

Macke, više nego Klee i Moilliet, bio je opčinjen tunižanskom odećom i načinom života. Napravio je seriju skica koje pored umetničke imaju i etnografsku vrednost.

Prve večeri, Dr. Jaggi, njihov domaćin, poveo ih je u "noćnu šetnju po arapskom gradu".

"Stvarnost i san istovremeno, ovde se osećam kao kod kuće. Ovo će biti dobro.", pisao je Klee. "Glava mi je puna utisaka iz sinoćnje šetnje. Odmah počeo da radim..."

Ovaj stari arapski grad bio je jednom jedan od najvećih gradova sveta i iako je izgubio nešto od svoje važnosti, nije izgubio ništa od svog šarma. Neko ga je opisao kao "beo, pun minareta, kao košnica sa tunelolikim bazarima". Ništa slično se ne može naći u Evropi. Uske ulice, pune ljudi ili tihe sa palatama i istorijskim zgradama, inspirisale su umetnike. Klee piše: "Počeo sintezu urbane arhitekture i arhitekture slike. Nije još čisto, ali je privlačno."

Kakvo mesto beše Tunis koji su tri evropska umetnika otkrila pred izbijanje Velikog rata...

Tunis je 1914. godine bio u 33. godini francuske okupacije, u periodu ekonomskog rasta i doseljivanja Evropljana. Do 1900. godine evropski doseljenici su činili 5% stanovništva. Tu je bilo 25000 Francuza, ali i 70000 Italijana. Klee je pisao u svom dnevniku: "Tunis je pre svega arapski, zatim italijanski, pa tek onda francuski. Ali Francuzi se ponašaju kao da su oni gospodari."

Evropski uticaju su bili vidljivi u širokim bulevarima i art-nouveau zgradama koje su nikle u novim delovima grada. Tri slikara se nisu mnogo zanimala za evropske aspekte Tunisa. Više ih je privlačila tradicionalna arhitektura, lokalni običaji i pejzaži.

Ubrzo po dolasku, Jaggi vodi umetnike u vožnju po gradu. Klee opisuje atmosferu: "Teški vetar, oblaci, ekstremno suptilne boje... Iza nas, veliko jezero, za koje kažu da presušuje leti. Blagi osećaj pustinje, pretnje... Prošetali smo. Prvo po parku sa neobičnim biljkama. Zelenožuta terakota..." Klee se interesovao za gradske i seoske pejzaže, očaravale su ga tunižanske bašte. Palma se često pojavljuje kao motiv na njegovim slikama koje je naslikao u Tunisu.

Druženje, dobro raspoloženje i intenzivna koncentracija obeležili su boravak umetnika u Tunisu. Kako nam Kleeov dnevnik govori a Mackeove fotografije ilustruju, jutra i popodneva su provodili u crtanju i slikanju napolju, uz povremene prekide radi jela ili plivanja. Temperature između 20 i 30 stepeni celzijusa su bile olakšanje u odnosu na frigidnu klimu Švajcarske i Nemačke. Kao gosti Jaggija i njegove porodice, umetnici su išli u razgledanje ne samo Tunisa, već i Kartagine i Sidi Bou Saida, a posećivali su i Jaggijevu vikendicu na paži St. Germain, jugoistočno od grada. Klee piše: "August ( Macke )... oslikao je gipsani zid u trpezariji, osećao se kao kod kuće radeći na velikim formatima. Ja sam se zadovoljio sa dve mali slike u uglu..."

Tokom boravka u Tunisu, umetnici su slikali scene iz luke i sa plaže St. Germain. Klee je došao do važne ideje: "Neki akvareli slikani na plaži, mogli su jednako biti naslikani i blizu Marseja. Na drugima, susreo sam se po prvi put sa Afrikom... Vrućina je verovatno pomogla." Klee je sada počeo da poima od čega je "sastavljen" Tunis, njegova svetla, boje i oblike. Dnevnik nam otkriva još utisaka: "Pogled preko vode je veoma lep, ali ne ekstravagantan. Sve odiše dostojanstvom... ostaće duboko u meni zauvek."

Sidi Bou Said, selo na litici severoistočno od Tunisa, i tada je, kao i sada, bilo mesto sa izuzetnim šarmom. "Sidi Bou Said", pisao je Klee, "grad koji smo prvo ugledali sa broda. Odvezli smo se do vrha... Grad tako lepo leži gore i gleda daleko na pučinu... Zastao sam pored baštenske ograde i započeo skicu za akvarel."

Prva zgrada izgrađena na vrhu litice bila je tvrđava, sagrađena u vreme arapske vladavine, ali naselje se razvilo oko grobnice iz 13. veka ukojoj je sahranjen čovek koji je za života bio veoma poštovan zbog svojih vrlina - Sidi Bou Said. Na prelazu iz 19. u 20. vek, selo su otkrili bogati Francuzi i kupili su tamošnje kuće. Potrudili su se da održe šarm gradića. Čak i danas, stanovnici su ponosni na svoj grad.

Skoro svaki umetnik koji poseti Tunis, provede neko vreme na centralnom trgu u Sidi Bou Saidu, kod Caffe des Nattes. Klee je prikazao ovo mesto sa četvrtastim belim kućama i plavim vratima. Macke je napravio nekoliko fotografija i skica.

Sledeće odredište je bila Kartagina. Klee beleži: "Uskoro smo mogli da vidimo koliko je pobeda Rima nad Kartaginom bila apsolutna...Ovo mesto ima bolji položaj nego Tunis... više otvoren ka moru, sa više panorame..."

Polazak voza za Hammamet i Kairouan je zakazan za 6 ujutro. "Mali red ispred šaltera za karte... Divno putovanje. Velika šuma..."

Na početku 20. veka, Hammamet je bio malo ribarsko mesto koje je zarađivalo po koji dinar i na limunu. Tokom dvadesetih godina, stigli su stranci i uskoro je Hammamet postao deo svetske orijentalističke legende o senzualnom Tunisu. "Grad je čudesan", piše Klee,"odmah uz obalu, pun zaokreta i oštrih uglova. Ima više žena na ulicama nego u Tunisu...Sjajne bašte u okolini. Džinovski kaktusi na zidovima.... Naslikao sam dosta." Neki od najboljih Kleeovih radova iz Tunisa su naslikani u Hammametu, pejzaži i motivi bašti bogati bojom.

Ponovo u vozu, na putu za Kairouan. "Putovanje kroz sve više pustinjske predele..." Uskoro su se našli u najstarijem arapskom gradu u Tunisu, jednom od najvažnijih islamskih središta posle Meke, Medine i Jerusalima.

"Esencija Hiljadu i jedne noći... Kako omamljujuće.... Ujutro sam slikao van grada. Blaga difuzna svetlost pada.... Popodne, džamija, sunce se probija i to kako!... Uveče, na ulicama. Kafe dekorisan prelepim akvarelima.... Osećam ono što radim, osećam samopouzdanje dok radim, bez ikakvog napora. Boja me obuzima. Ne moram da je tražim. Sada znam da će uvek biti tako. To je smisao ovog trenutka: boja i ja smo jedno. Ja sam slikar."

Godine koje su usledile, donele su dramatične promene u životu tri umetnika. Macke je poginuo nepunih 6 meseci kasnije, u prvim mesecima Prvog svetskog rata. Njegova pisma iz Tunisa opisuju uzbuđenje koje je osetio tamo: "Bio sam kao bik koji istrčava iz tamne štale u svetlu arenu, punu šarenih matadora." On piše o zadovoljstvu u radu kakvo ranije nikada nije spoznao.

Moilliet, koji je živeo do 1962, takođe je bio dugo pod uticajem iskustava iz Tunisa.

Bar jednako važno je ovo putovanje bilo i za Kleea. Tunižansko iskustvo je oslobodilo njegov dar za boju i pokazalo mu mnoštvo šablona i ritmova prirode. Njegova umetnost se pomerila od figurativnog ka onome što je on kasnije nazvao "apstraktno, sa sećanjima".