ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Muzika

Gang of Four

Jazza, 26. maj 2005.
Bwt

GANG OF FOUR, Vancouver, Commodore Ballroom

Ima li veće radosti za nekadašnju prvu generaciju novotalasnog smera od informacije da Četvoročlana banda u originalnom lineup-u ponovo jaše? Onom istom koju smo imali sreće da gledamo u Zagrebu davnog maja 81., kao jedan od retkih bandova koji nas je posetio na svom kreativnom vrhuncu. Ko je bio zna. Ne zaboravlja se onaj pandemonium isped bine sa koje su Andy Gill, Jon King, Hugo Hugo Burnham i Dave Allen sipali salve antraxoidnomarksisticke energije, dotad nezabelezene u SFRJ okvirima.

Skoro frtalj veka kasnije post-punk je ponovo in, hipsteri počinju masovno da citiraju Gillove rifove i navode uticaj GoF, pominje se i pritisak javnosti (čitaj muzičke industrije), i sad šta, zar da ste na njihovom mestu, vi ne biste uradili isto?
Ruka pomirenja, neplaćena odsustva, shaping- up, practice, pilot mini turneja po Engleskoj, pa ova, trenutno u toku, severnoamericka, i Gangosi su na misiji da sebi i klincima pokažu da bez starca nema udarca (a biće i da se sune u penzioni fond :).

I zaista Menomena, mlada predgrupa iz Oregona, iako na momente odlična delovala je na kraju seta nekako mekano. U pauzi smo se podsetili ponečeg što nismo poodavno čuli kao na primer Cure - Killing an Arab i reunion je mogao da počne.

Uz zagasito crveno svetlo prvi se do bubnjeva dokotrljava zastrašujuće obli Hugo, i od prvog sudara gitare i ritam sekcije u Return the Gift ( Please, give me evenings and weekends), bina postaje visokorizični frekventni prostor sukoba na kojem frontalna trojka konstantno zamenjuje mesta i mikrofone. Zvuk besprekoran, bas nosi. King je još uvek lud ko struja, sa celim svojim manijakalnim repertoarom scenskih kretnji (bilo ga je svuda, doduše, samo ne i na Gillovim ledjima). Gill, naravno, maestralan. Neverovatna je snaga koju GoF isporučuje posle svih ovih godina. Set čini, prirodno, uravnotežen izbor sa Entertainmenta i Solid Golda. Svi favoriti su tu: At Home He's a Tourist, Anthrax, Ether, Paralysed ( paradajz, if you can earn it ;), He'd Send to Army, tokom koje King demolira metalnom šipkom mikrotalasnu pećnicu, naravno u svrhu perkusione podrške, divlja Natural's Not in It... Stvari definitivno sasvim lepo stoje i u ovom vremenu, a energija ni jednog trenutka ne opada, i kulminira haosom u razuzdanom parteru na drugom bisu tokom završne I Found That Essence Rare. I eto..., znali smo da ćemo dobiti to što smo tražili... Da l' zbog kick-ina probudjene cirkulacije ili ponovo proživljenog i oslobodjenog emocionalnog naboja, ne znam, ali svetlo u sali otkriva gomilu srećnih, zajapurenih, oznojanih ljudi sa zadovoljnim kezom što su nam ga Gangosi friško zakucali na lica.

Novi materijal nije u planu, ali dopunjeno reizdanje remasterovanog Entertainmenta jeste (što jes, jes, originalna produkcija danas zvuči tanko) + tribute CD. Pominju se Massive Attack, Beck, F.F, No Doubt (?!) izmedju ostalih. Iako je ovaj reunion najavljen kao sad i ko zna kad, nešto mi govori da četvorka uživa u izazovu i teškoćama koje neminovno idu sa funkcionisanjem benda, ( što King lepo reče "Three of us have kids, for instance, and if you can handle that, you can handle a band, 'cause that's just about as bad as it gets.") i da će dati sve od sebe da ovo još malo potraje, jer tu su još Evropa, Australija, Japan. Ako ste u prilici, ne propustite, jer ovo je poslastica. Podmladjuje, i ne goji.