ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Likovna umetnost

Munkov simbolizam

Larisa Ackov, 9. oktobar 2005.
Pionirov glasnik

O percepciji

Percepcija, elementarni oblik spoznaje, nema prečicu kojom svet može da preslika u svest. Ona nije stanje, nego čin koji zavisi od mnogo činilaca.

U perceptualnom doživljaju učestvuje čitav čovek, ugrađuje u njega svu svoju osećajnost, iskustvo, znanje, delovanje, simboličko stvaranje.

Čulima uočljive forme samo su povod za dublju percepciju konteksta i «duše» pojave, njenog karaktera, značenja. Percepcija je karika spoznaje. Ne postoji čista percepcija izdvojena od sadržaja svesti. Bilo šta što se opaža nije samo to, već primerak nečega, ili u sklopu, sledu nečega. Zapažanje tipa daje opaženom nadindividualno značenje, pa omogućuje zaključivanje na opštijem nivou, u kontekstu celokupnog iskustva. eć na ovom nivou doživljaja percepcija barata sa već usvojenim simbolima kao kodiranim materijalom svesti - prethodnog iskustva, elementima zaključivanja. Sadržaj svesti dopunjuje čulnu percepciju i pretvara čulne informacije u predstave.

O simbolizaciji

Umeće simbolizacije omogućuje čoveku da dešifruje stvarnost, i haos impresija artikuliše u spoznaju stvarnosti.

Intuicija i imaginacija pomažu da uprkos fragmentarnosti percepcije imamo celovite opažaje. Haotičnost čulnih podražaja biva ukroćena uz pomoć afiniteta, apriornih pojmova, direkcije, selekcije, simbolizacije, i biva dovedena u određeno sintezno jedinstvo.

Elementarna uočavanja prirode nisu odrazi, nego odgovori na pitanja koja smo svojom simbolizacijom, sebi svojstvenoim, prethodno pobudili, pa isprovocirali to uočavanje.

Jednom formirani simbol je formativan, jer se nameće kao modus spoznavanja.

Simbolizovanjem se od neartikulisanih parcijalnosti stiže do smisaonih koncepata koji izaražavaju određene aspekte stvarnosti, suštinske istine.

Simbol nije jednostavno označitelj stvari, već važan instrument mišljenja, spoznaje.

Sve što znamo, znamo posredstvom simbola, i kad god se izražavamo o tome što znamo, činimo to simboličkim jezikom.

Simbolički jezik je omogućio čoveku da svoju svest distancira od čisto fizičkog postojanja i da se afirmiše kao misaono biće. On omogućuje transformaciju makro stvarnosti u intimni mikro svet, koji je iskustvo te stvarnosti, i dalje utiče na izgrađivanje kolektivne ljudske svesti.

Različiti simbolički jezici progovaraju o stvarnosti na sopstveni, specifičan način. Ne mogu se svesti jedan na drugog, svaki je na svoj način istinit i objektivan - rasvetljava one aspekte stvarnosti koji su primarni tom simboličkom jeziku. Svaka se simbolička struktura bavi određenim aspektom spoznaje stvarnosti.

Stvaralaštvo je delom utemeljeno na stečenom (rođenjem, životom zatečenom) jeziku, a drugim delom na ličnom umetničkom jeziku (prepoznatljivi fokus i stil izražavanja).

Stilovi su različiti izrazi likovnog interesovanja (sam materijal ga umnogome formira jer umetnik svet posmatra tehnikom svog načina rada).

O simbolu

Svaki novi simbol novi prozor u svet, prodor u stvarnost.

Percepcija i svi ostali oblici spoznaje ne dosežu stvari po sebi (istinu, stvarnost, suštinu).

Svrha simbolizacije je najviše spoznajna. Takođe, ona učestvuje u materijalizaciji neuhvatljivih unutrašnjih previranja u oblike trajnog postojanja.

Vizuelno «imenovanje» uočenog nije samo predočavanje postojećeg nego suštinsko otkrivanje nepoznatog, uklanjanje slepila. «Istorija umetnosti je dugotrajni proces otklučavanja misterioznih katanaca naših čula.» (Gommbrich)

Umetnici uče ljude da doživljavaju stvarnost, da je uoče, spoznaju. Razvoj umetnosti je razvoj spoznaje, otvaranje novih prostora percepcije.

Umetničko delo svest ljudi uzdiže na nivo percepcije potreban za uočavanje skivenih i složenih sadržaja. Ono menja tok svesti posmatrača postojanošću svoje suštine.

U stvaranju simbola, stvaralac se susreće sa mogućnostima materijala sa kojim radi - on provocira zakonitosti toga materijala u sadejstvu sa zakonitostima uočenog simbola.

Kroz stvaranje simbola eliminišu se nepotrebni elementi, ostaju samo suštinski izrazi odabranog smisla.

Simbolički jezik konceptualno organizuje svoje činioce (Telos dela jeste središnji, izvorišni simbol - onaj aspekt stvarnosti koji određuje elemente stvaraočeve svesti i stvorenog dela).

Perceptualne matrice (u suštini vrsta selekcije po važećem afinitetu) su polazišta novih iskustava po obrascima usvojenog simbilčkog jezika (direkcija u opažanju, zaključivanju). Čulne pojedinosti prepoznate kao bitne deluju kao kristalizacione tačke percepcije koje vode svest u čitanje međusobnih odnosa, do «drugog opažaja» fokusiranog sadržaja.

Umetnik simbolizacijom istražuje principe postojanja pojava i stanja, fizičkih, duhovnih, emotivnih. Odabira mrežu određene pojave u stvarnosti, inače drugim njenim detaljima zatrpane, i čisti je do uočljivosti.

U osnovi procesa simbolizacije je težnja da se nađe i sačuva trajno u prolaznosti, u amorfnosti otkrije oblik, u prizoru izvorište određenog osećaja, da se artikuliše nerazgovetno, osmisli naizgled besmisleno i nepovezano.

Usvojeni simboli utiču na forniranje iskustva, kanališu tok spoznaje, naš čulni kontakt sa svetom, celokupni duševni život.

Čitanje - dekodiranje simbola je otkrivanje sadržaja iza formalnog znaka - poniranje u tu drugu dimeziju. Simbol je više od običnog znaka. On upućuje s one strane značenja , stavlja psihu u pokret.On je najčešće pokretačka šema, sadejstvo znakova, koja se obraća subjektivnom tumačenju. Često složen i neodređen, ipak je upravljen u određenom smeru. Predstavlja vrata koja uvode svest na drugi nivo tumačenja percipiranog sadržaja.

Arhetipovi su primeri tih pokretačkih šema. Univerzalni fantazmi, nasleđene psihičke strukture, koje su delovi filogenetski prenesenog nasleđa. Oni su simboličke celine toliko duboko urezane u nesvesno da čine samu strukturu psihe. Oblik kolektivne svesti. Arhetipski simboli povezuju univerzalno i individualno.

U samom početku istorije simbola, taj naziv je predstavljao predmet presečen nadvoje, čije delove čuvaju dve osobe, kao znak prepoznavanja, gostoprimstva, duga...

Kasnije analogijom to postaju žetoni, lozinke, znamenja.

Simbol od početka ima ulogu razdvajanja i spajanja. On je pukotina i veza između razdvojenih pojmova. Udaljava blisko, približava udaljeno, kako bi osećaj mogao obuhvatiti i jedno i drugo, i kako bi u toj igri nastala spoznaja (san – stvarnosi, svesno – nesvesno, priroda – kultura, organsko – neorgansko, duh – matrija).

Igre simboličkih slika, zamišljenih odnosa, nekom čudnom simboličkom matematikom određuju delove nepoznatog. Svaki činilac u simboličkoj slici, iako ponaosob najčešće neuhvatljiv, nosi određeni ključ simboličke stvarnosti.

Simbol fiksira psihičku energiju ili je pokreće, uz pomoć posrednih predmeta. On je veza koja spaja sadržaj sa njegovim latentnim smislom.

“Simbol pripaja vidljivoj slici deo nevidljivog koji je opažen nadprirodno” (Kle)

Simbolička misao želi ukinuti parcijalnost opažaja. Uranja u nesvesno i čulno, i uzdiže se u nadčulno. Sažima parcijalizovano čovekovo iskustvo.

Simbol na činjenicu od koje polazi usresređuje sve sile evocirane tom slikom i njenim analogijama, na svim nivoima svesti.

On posredno u svest prenosi u prerušenom obliku sadržaje nesvesnog i autocenzurom zarobljenog.

Simboli se međusobno prožimaju, mogu beskonačno da se umrežuju, jer su izraz stvarnosti, istiniti su i funkcionišu u svim pravcima kao univerzalni jezik.

Simbol izaziva efekat odjeka u onome ko ga zapaža – što je frekvencija duhovne atmosfere opažača sličnija,on u njemu jače odzvanja.

Onaj ko uoči simboličan odnos nalazi se u središnjem položaju, jer simbol je povezan sa suštinskim, sveobuhvatnim iskustvom – u žarištu jedne slike sažima čitavo duhovno iskustvo vezano za određeni aspekt istine. Povezuje smisao mesta, vremena, individualnosti, kolektivnosti, namere i slučajnosti – prividno najraznorodnije činjenice upućuje na samo jednu, dublju, činjenicu koja je njihov početni i krajnji smisao. Ta najdublja činjenica izvire iz samog duhovnog središta, kome se priključuje onaj koji percipira vrednost nekog simbola. Povezuje čovekove imanentne dubine sa beskonačnim, sveobuhvatnim.

Simboli su jezgro stvaralaštva. Otvaraju duh prema nepoznatom, beskonačnom.

O simbolizmu

Simbolizam je instinktivno prepoznavanje, iskustvo subjekta, rođeno iz njegove drame, u interakciji sa svetom kome pripada.

Kao umetnički pravac, oznaka je za umetnička dela koja nemaju doslovno, objektivno značenje, već su simbolički subjektivni izrazi osećanja i mišljenja.

Simbolizam je u stvari pre stanje svesti nego umetnički pokret. Pojavio se sredinom 19 veka, najviše u industrijalizacijom zahvaćenim sredinama, u vreme kad svet napušta religijsko mistične koncepte, i okreće se naučno industrijskom.

Sirovine potiskuju snove i mitove, parcijalnost uzima primat nad totalitetom. Fetišizam intelekta produbljuje rascep između tela i duše. Ljudi se masovno sele u gradove, gubeći identitet. Izgubljen je kvalitet života koji nije čak ni definisan. Istinski kontakt sa prirodom i tajnom koju ona objavljuje zamenjuje industrija, tehnologija, nauka.

Nekada je bila dominantna duhovna realnost života koju je definisala crkva, u kojoj je pojedinac nekvalifikovan da odredi svoj status u svetu. Posle perioda narastajućeg skepticizma počinje period istraživanja stvarnosti. Sveznajući autoriteti se gube. To je bila vrsta buđenja, ali u haosu.

Dok su naučnici tražili odgovor na pitanja na koja crkva više nije mogla da odgovori, ljudi su živeli prvenstveno preokupirani materijalnim svetom, borbom za resurse i udobnost, uz povremena masovna neartikulisana podčinjavanja svetovnim bogovima.

Kao reakcija na ovo, javlja se osećanje nemira, rešenost da se, bez obzira na trend trenutka, nastavi duhovna potraga za alternativnim vidovima iskustva, za trenucima u životu koji su na neki način dublji, drugačiji, intenzivniji (koji su trenuci samo zato što ne znamo da ih održimo). Potraga za prizorima koji pobuđuju svest o širem kontekstu života, za trenucima u kojima se oseća prisustvo neobjašnjive osmišljavajuće sile. Oni izazivaju osećaj tajnovitosti i uzbuđenja, a rezultat je osećaj povećane vitalnosti, isprovociran izazovom misterije.

Ovaj osećaj uzbuđenja stvara jaku interakciju među sadržajima svesti posmatrača, što povećava mogućnost uvida.

Postoji neotkrivena strana života, procesi koji se odvijaju iza nama poznate scene. Naša su čula tek u razvoju, to intuitivno osećamo.

Ljudi nepokorenog senzibiliteta, pa i umetnici, pa i simbolisti, nisu se plašili da svest ponovo usmere na osnovne životne misterije. Dok većina zataškava osećaj izgubljenosti u tajni života i nametnutom istorijskom kretanju, simbolisti su jedni od onih koji su nedvosmisleno ukazivali na “onostrano”, kako se u modernom svetu zove ono što je ovom klasifikacijom iz njega odstranjeno kao zbunjujuće, nekorisno, iako diše sa nama u svakom trenutku. Ljudska najrazrađenija rutina je trenutni zaborav uočenog, uznemirujućeg, racionalizacija, potiskivanje, projekcija...

Osećaj da ima još nečega u priči samo neki mogu da podnesu svesno, bez potiskivanja, i da ukažu na to nešto, stvarajući sopstvene simbole da to neuhvatljivo opišu. Ili preuzimajući arhetipsku simboliku, ili regresijom na srednjevekovni, antički ili domorodački likovni izraz – jer ovo su sredstva likovnog izraza, kome je suština simbolička komunikacija sa posmatračem.

Dok se čovečanstvo potpuno predaje stvaranju svetovne ekonomske sigurnosti, i većtradicionalnoj vekovnoj otimačini “vrednosti”, mnogi osećaju, a neki i artikulišu osećaj da sve to ne može da zameni osećaj duhovne struktuiranosti. Ostao je nemir individue izgubljene u površno definisanom svetu.

Zašto živimo, šta se stvarno dešava, kako se sve u stvari odvija, i kuda se kreće, ta su pitanja zataškavana, ipak pronašla put kroz umetnost, naročito simbolizam.

Pošto simbolizam, u traženju odgovora na svoja pitanja, zalazi u sve oblike svesti, iskustva, pojavnosti, u njemu se prepliću intuitivno, idejno, univerzalno i subjektivno. Intuitivno umetnik ponire u dublji smisao prizora, razotkriva smisao prividnih koincidencija ( baš ovakvo drvo, sa baš ovakvim lišćem, ispred baš ovakve kuće, sa baš takvim prozorima odašilje jasan impuls svesti o unutrašnjoj prirodi tog prizora ( upozorenje, opomenu, utisak…). Sadejstvo simboličkih elemenata objedinjenih telosom dela .

Kao posledica tog istorijskog trenutka, centralni motiv simbolizma je melanholična konstatacija, anksiozna simbolizovana reakcija. Najčešći vizuelni motiv je priroda, kao vrsta nekog novog, misaonog romantizma, kao opomena, ukazivanje, ne na samu prirodu kao takvu, već na tajnu koju sadrži, i samom sobom najsveobuhvatnije izražava svoju božansku prirodu, taj dublji smisao života.

Zbog svega ovoga, jedna od osnovnih karakteristika simbolizma je religiozno stanje duha. Drugi svet nije iluzija.

Još jedna od važnih karakteristika simbolizma je neprikrivena depresija, neuroza i doza ludila, kao akt ispoljavanja istine o stanju duha. Simbolisti su se potrudili da daju formu – lice anksioznosti, potisnutom, iskonskom, fantazmima, onostranom, ma kako ono uznemirujuće bilo. Dekadencija u simbolizmu ima značenje odbacivanja nametnutog “progresa“, koji je ovde shvaćen kao put nerazumevanja prave prirode stvari.

Rad simbolista može da se shvati i kao istraživačka misija u otkrivanju stvarne prirode pojava i sopstvene psihe. Veliki podstrek u ovome bio je rad Frojda, Junga...

O munkovom simbolizmu

Munkova dela ostvaruju dejstvo na emocije posmatrača pre nego što on i postane svestan sadržaja. Dublji regioni psihe bivaju pokrenuti snažnim ritmom i bojom u delima. Kombinacija simbolićkog izražavanja i ekspresionizma daje to izuzetno snažno dejstvo. Munkova precepcija, simbolika i likovni izraz, poput čitave njegove psihe, bili su obojeni traumatičnim životnim iskustvima, koja su zauvek obeležila njegovu umetnost. Kada je imao pet godina majka mu je umrla od tuberkuloze. Kao četrnaestogodišnjak posmatrao je kako mu godinu dana starija sestra Sofi umire od iste bolesti. Njena smrt je postala njegova potresna opsesija.

Pojam žene uopšte, izvorište njegovih frustracija - večita čežnja i večiti strah, užas, izvor anksioznosti i neuroze, zapravo objekat na koji su se svi užasi njegovog života isprojektovali. Žena je dragoceni život, žena je smrt. Žena je njegova opsesija, njegova briga. Strah od stanja zavedenosti, strah od njene seksualnosti, od ljubomore i rastanka. Strah od smrti vezan za žene verovatno je vezan za strah da će umreti preostale dve sestre za koje je vezan.

Otac mu umire kada je Munk imao 26 godina, a u njegovoj 32-goj godini umire mu i brat Andreas.

Njegova lična egzistencionalna drama ga je preokupirala («zašto nisam kao ostali», «zašto sam uklet», «zašto sam rođen bez mogućnosti izbora»). Njegova su dela toliko snažno objedinjena jedinstvenom atmosferom njegovog bića da je razumljivo što ih je

povezao zajedničkim nazivom «Friz života».

Munkovi pejzaži odraz su dubokog ličnog doživljaja, emotivnog stanja, sadržaja svesti. U njima je realnost prirode transformisana u snažnu viziju. Pejzaž je ispunjen simboličkim elementima koji odražavaju psihološko stanje likova, čija ukupnost stvara jedinstveni simbolički pristup.

Veliki broj umetnika u Kristijaniji tog vremena u duhu Ibzena istupa protiv lažnog društvenog morala. Ovo utiče i na formiranje Munkovog pogleda na svet («Nema više slikanja enterijera sa ženama koje pletu i muškarcima koji čitaju!Želim da prikažem ljude koji dišu, osećaju, vole i pate.»)

Kod Munka je izražena korelacija značenja, simultanost simbola, činilaca simboličkog prizora (prizor, radnja, stanje svesti) ogoljavanje uočene istine.

O simbolima karakterističnim za Munkova dela

VODA : Izvor života, sredstvo očišćenja, središte obnavljanja. Simbol života i duha, blagoslova, uvodjenja u večnost. Njena neizdiferencirana masa simbol je bezbrojnih mogućnosti postojanja. Ona je nada pročišćenja i pretnja resorpcije, rastvaranja u simboličkoj smrti, vraćanje izvorima. Prolazna faza dezintegracije koja uslovljava fazu reintegracije i obnavljanja. Ona je izvor života i smrti. Voda je primarna materija, ishodište i provodnik celog života. Simbol napajanja na samom izvoru potencijala. Simbol emocija, seksualnosti, budjenja libida, ženske pasivnosti. Simbol pasivne čistoće, bez svesti o sebi. Nesvesno, san.

PLOVIDBA, LUTANJE PO POVRŠINI VODE: Simbol izloženosti pogibeljima života, lutanjem po sopstvenoj podsvesti, istraživanje nesvesne energije, bezobličnih sila duše, tajnih motivacija. Prelazak u onostrano.

BARKA, ČAMAC: Simbol putovanja, predjenog životnog puta. Drevni simbol duše pokojnika na putu za večnost-onostrano. Barka mrtvih je simbol koji se pojavljuje u svim civilizacijama. Ona je psihopomp. Simbol ljudskih lutanja, minornosti individue u bezmerju vode ( sveta). Ona je i snaga i životna volja onoga ko u njoj plovi. Zaštita od haotičnih snaga uništenja. Ona spaja čoveka sa zastrašujućim prostranstvom i ujedno ga od njega odvaja, štiti.

RIBOLOV: Pronalaženje elemenata nesvesnog, istraživanje sopstvene psihe, lovljenje večnosti. Otkrivanje

SEDENJE NA OBALI: Simbol nesvesnog duha kojeg su intuicija i nemir doveli pred izvor objašnjenja, uvida, pred
skriveni sadržaj duše.

SVETLO: Spoznaja, prosvetljenje, stvaranje, sredjivanje haosa vibracijom, susret sa božanskim.

SUNCE: Simbol života, istine, spoznaje, božanstva, razuma sveta, besmrtnosti, oplodnje, inicijacije, vodiča duša umrlih. Osim što stvara život ono ga čini i vidljivim. Suprotni aspekt ove simbolike je sunce ako simbol uništenja. Ono spaljuje, ruši, kažnajva, iskušava. Ono je središte sveta.

ZRAK SUNCA: Osnovna energija koja se širi iz središta, na bića prenosi svoj plodonosni ili fatalni uticaj materijalne i duhovne prirode. On može ugrejati, podstaknuti i oploditi, ili pak sažežati, spaliti, povrediti, kazniti slabost. Čoveku, iz njegove zemaljske perspektive, nerazumljiva sudbina.

FALUS: Kosmička energija, stub, temelj i mesto ravnoteže izmedju neba i zemlje. Osnova života, njegova mistična snaga. Stvaralačka snaga, izvor života.

OSA SVETA: ( stablo, jarbol, odraz sunca, krst...) Simbol središta koje povezuje hijerarhizovana područja i stanja u njihovom središtu. Simbol pripajanja središta zemlje središtu neba, sunca. U silaznom smislu ta osa sledi nebesko delovanje na zemlju, u uzlaznom težnju zemlje ka suncu, pripajanje. Taj simbol je značajna poruka: prema višim stanjima uzdiže se onaj ko je stigao u središte, povezan sa voljom neba. Pojam kosmičkog stuba prostire se po svim kontinentima, snažna arhetipska slika.

BISER: Sposobnost radjanja, uključenje u savršeni ciklični kosmički ritam rodjenja, života, smrti iponovnog rodjenja. Oduhovljenje materije, preobražaj elemenata, blistavi završetak razvoja. Simbol andjeoskog savršenstva stečenog transmutacijom. Simbol čovekovog otkupljenja: on je tajna transcedentnog koja je postala vidjiva, objava Boga u kosmosu, simbol mističnog središta.

PRESTO NA NEBU: Simbol božanske slave, konačna ravnoteža kosmosa, sedište ujedinjenja svih protivrečnih sila. Poreklo smisla.

MESEC: Simbol biološkog ritma, vremena koje prolazi, zavisnosti i pasivnosti, ženskog principa, jer je samo odraz sunčeve svetlosti.

Simbol božijeg razumevanja za ljudsku nesreću, patnju, lutanje ( kao planeta najbliža zemlji i najsvesnija ljudske istine). Planeta, reprezent Boga, koja nas direktno gleda i prati. Sila prirode koja upravlja podsvešću, daje ritam životu. Simbol prelaza iz života u smrt i obrnuto. Simbol tajne, onostranosti, potisnutog, nesvesnog, imaginarnog.

STENA: Simbol nepomičnosti, postojanosti, težine zemlje ( zemaljske želje), tišine, mira, zaustavljenosti, okamenjenosti, usamljenosti, misterije neorganskog, osnovnog. Zarobljenosti, neplodnosti...

KAMEN: Uporište duhovnih uticaja. Majka Zemlja, pasivnost. Simbol kristalizacije, hladnoće, zarobljenosti zemaljskim silama, potencijalne zamrznute energije, večnosti, skamenjenog duha predaka, prošlost koja je smirena (pričvršćena). Znak drugačije duhovne stvarnosti. Znak stvarnog, realnog, materijalnog prisustva- ogoljene sirove realnosti.

SKAMENJENOST: Kazna zemaljskog života, posledica preteranog osećanja krivice ili žalosti, kazna za ljudsku neumerenost, emotivna smrt.

STABLO: Simbol kosmosa u neprekidnom obnavljanju, života u neprestanom razvoju i uspinjanju prema nebu. Od materije do duha, od razuma do posvećenosti. Fizički i psihološki rast i razvoj. Simbol povezivanja tri nivoa kosmosa : podzemlje korenjem, površinu zemlje deblom i vazduh - visine, gornjim granama i vrhom. Stremnjenje ka svetlosti neba ( nedovršena stabla simbolizuju beskonačnu težnju ka svetlu. Simbol večnog života, potpore, sigurnosti na duhovnom planu. U Bibliji pravednici se uporedjuju sa stablom posadjenim uz vodu. Stabla su merdevine, organsko što doseže čistotu, duhovnost visine. Organsko, zdravo, što živi od neorganskog, potpuna čistota duha. Mir, neagresivnost, živi simbol drugačije mogućnosti života. Vizija spasenja ( od zemlje do neba), nepokolebljiva

čvrsta težnja. Istovremeno muški i ženski simbol ( iz Majke Zemlje, plodonosno, promenljivo; falusnog oblika, sunčeva slika).

BOR: Čest simbol besmrtnosti, životne snage, simbol ljudi koji uprkos pritiscima čuvaju svoj stav.

BRŠLJAN: Postojanost želje. Ženski simbol ( pasivnost, potreba za potporom, zaštitom). Obuzetost, opčinjenost.

CVET: Simbol pasivnog principa, duhovnih vrlina, praiskonskog-edenskog stanja, detinjstva. Simbol želje za savršenstvom, ali i kratkotrajnosti, nestalnosti života, prolaznosti lepote i mladosti. Takodje može da predstavlja i duše umrlih.

PROZOR: Sposobnost primanja spoznaje, zemaljska otvorenost za nebesko.

MOST: Simbol prelaska iz jednog stanja u drugo, iz čulnog u nadčulno, iz prolaznosti u besmrtnost, iz života u smrt. Simbol onoga što spaja različitosti, ujedinjuje ambivalentnost.

SUTON: Završetak ciklusa, finalna odlučnost, zaustavljeni trenutak. Seta, smrt koja uvodi u novi život.

TAMA: Zlo, nesreća, kazna, prokletstvo, smrt.

SENKA: Suprotnost svetlu. Simbol nestvarnosti, prolaznosti, smrti (kraljevstvo smrti je kraljevstvo senke). Suprotnost i
pratilac materijalnog. Indikator prisustva materijalnog.

MRLJA: Projektuje posmatračevu direkciju svesti. Ona je polivalentna. Sama po sebi, simbol je kvarenja, anomalije, pretnje, nereda, protivprirodnog i čudovišnog, starenja, raspadanja, lošeg predznaka, prolaznosti bića čije je savršenstvo kratkog veka. Oznaka slabosti i smrti.

SABLAST: Strah od bića, onostranosti. Strah od unutrašnjih skrivenih sadržaja sopstvenog-tudjeg nesvesnog. Pojektovana odbačena stvarnost.

SMRT: Prelazak u onostrano, dematerijalizacija. Obeshrabrenost, pesimizam, strah. Prva individualna smrt ili uništenje koje preti duhovnoj egzistenciji, ako je posvećenje ne spase od ništavila.

CREVA: Po egipatskom uverenju ona su nosioci vitalne magične snage čoveka. Svi pokušaji nemani i demona usmereni su da se dočepaju creva i moći koje ona kriju.

TRI STANJA (žene): Dok vidljiva spoljašnost ima samo prolaznu vrednost, verovanje u temeljno jedinstvo bića, koje prolazi kroz faze sazrevanja, iskušenja, na putu ka onostranosti.

OKO: Simbol savesti, suštine, božanske spoznaje, božijeg prisustva, natprirodnog opažanja, intuitivnog razumevanja nadracionalne mistične istine. Oko zla: nadvladavanje zla, smrt.

Munkov odsjaj

Princip gledanja najlepše je očitovan u odsjaju. On uvek izgleda mistično upravljen baš ka posmatraču. U principu odsjaja stapaju se tri sveta. Velikog: spoljašnjeg, Sunca, Svemira; manjeg: Zemlje, onog u čemu je posmatrač; najmanjeg: čoveka, čulnog bića upućenog na čulno poimanje. Ljudi čulno doživljavaju opštu energiju, u velikoj meri vizuelno. Svetlo ima veliki značaj za ljudsku svest. Svetlo je obelodanjen izvor sveprisutne energije koja omogućuje organski život. Ono je najveća misterija našeg života.

Ljudskoj percepciji dostupana slika rasprostiranja svetla, i njegova osobina odsjaja, najdublja je mogućnost ljudskog povezivanja sa ovim fenomenom, sa principima Kosmosa, sa svetlom, Suncem, najdominantnijom energijom u ljudskoj percepciji stvarnosti.

Specifično za odsjaj je to da je on «upravljen» oku posmatrača. On je svetleće, jedno mesto na određenoj tačci u stvarnosti, koje doživljava svaka individua za sebe specifično.

Odsjaj određuje tačan čovekov fizički položaj u svetu.

U Munkovim slikama dva najdominantnija svetla ljudskog života, sjaj Sunca i Meseca, i njihov odsjaj - prostiranje sjaja po vodenoj površini, jasno povezuju čoveka kroz njegovu percepciju sa velikom istinom koju ova svetla simbolišu. Položaj odsjaja, najkarakterističnijeg simbola u Munkovim delima, simboliše položaj samog umetnika u odnosu na prikazani prizor, i simboliše položaj njegove mentalne projekcije u onostrani svet čistih energija. To je njegov simbolički autoportret. Svetlo sa površine uvek baca zrak ka posmatraču. Ovako položaj odsjaja sugeriše tačan Munkov položaj u odnosu na prizor, simbolišući njegovo afektivno stanje, u interakciji sa drugim simboličkim elementima prizora.

O simbolici pojedinih Munkovih dela

"Bolesno dete", 1886.

Motiv koji ga je proganjao, koji je najrealniji prikaz njegove bolne traume iz detinjstva. Devojčica sedi u naslonjači, oslonjena na beli jastuk. Belina jastuka stvara utisak aure, a tekstura (potez četke) i oblik podsećaju na krila. Iz njenog lica potpuno transcedentno mirnog, kao da je već prešla u drugi svet čistote, zrači neverovatna, božanska energija ka ženi koja sedi pored kreveta, drži devojčicu za ruku, ustavu koji je molitven. Žena je ispunjena bolom. Ona moli za život devojčice, pokušava da dopre do nje. One su bolno blizu i bolno razdvojene različitim stanjima duha. To je prelomni trenutak -iako još uvek u istoj dimenziji, Munk simbolizuje njihovo razdvajanje (devojčicinu smrt), tako što ih postavlja u vidno različite prostorne ravni. Razdvaja ih drugačija priroda svetova koji počinju da se cepaju. Spajaju ih energija ljubavi (naglašena belina između glava - misli - figura) i ruke u simboličkoj molitvi, dok druga devojčicina ruka već beživotno leži na postelji. Užasna maska smrti -crveni demon - proviruje ispod stola, posmatra, ceri se, a zapanjujuće jeziva figura smrti stoji sa krajnje desne strane slike, i posmatra prizor. Ova figura postavljena je obrnuto (naopako), kao simbol obrnute stvarnosti, njene suprotnosti - smrti, onostranosti. I ona drži ruke u molitvi. Dok se (tetka) figura pored kreveta moli za život, smrt se moli za smrt, neumoljiva u svom teškom, crnom prisustvu. Neverovatnom snagom izdvojen detalj, naoko običan predmet, čaša sa vodom. "Voda" je vidno organskog porekla, liči na otvoreno oko, nalazi se na glavi obrnute figure smrti. Predstavlja jezivo prisustvo smrti.

"Letnja noć (Inger na obali)", 1889.

Munkova sestra Inger sedi na kamenju, u noći jake mesečine. Ona blješti čistotom i smirenošću. Duboka tuga, bez trunke patetike, na njenom mladom a ozbiljnom licu. Očigledno je svesna težine postojanja. Kamenje koje je okružuje, iako deluje mirno, i savršeni je prikaz neorganskog, bazičnog sveta, nabijeno je nekim zarobljenim životom. Zapravo, ti oblici liče na spavače, usnuli svet okamenjenih, a živih. Mogu se jasno izdvojiti glave, ramena, grudi uspavanih. I dok oblici stena asociraju na figure spavača, ispunjeni su živim slikama nekakvih ljudskih interakcija, koje se mogu protumačiti kao sadržaj svesti -sećanja. Najjasnije se izdvaja figura žene sa detetom na rukama, u pravcu koji pokazuje Ingerin šešir. Opet jedna obična stvar materijalnog sveta ukazuje na skriveni detalj, koji zapravo jeste u samom fizičkom središtu slike. On asocira na bogorodicu, i to nije slučajno, ona je zaštitnica ljudi, smrtnika, paćenika. Ona je izgubljena Ingerina i Munkova majka. Ovo sedenje na obali, sa rukama u krilu koje se dodiruju, odaje utisak molitve za svet mrtvih (okamenjenih, uspavanih), ali najintimnije molitve, one koja je na domak razgovora sa voljenim preminulima. Iako melanholična, voda u pozadini ipak je život. Iako liči na tiho bespuće, protkana je pulsom života. Ona je, kao i svetlo meseca koje kupa Inger, simbol izvorišta njene energije. U maglovitom bezmerju vode jasan je šticama označen put - krhki "mol" koji na sebi nosi čamac, tačno iznad Ingerinog potiljka, i povezuje ga sa sigurnom obalom. U čamcu sede tri figure (preživelih?). Pretpostavljam, Munk sa svoje dve sestre, ili neki od članova porodice za koje se Inger moli, i to ne prostim činom šematizovane molitve, nego čitavim svojim bićem, svojim postojanjem.

"Noć u St. Klaudu", 1890.

U mraku sobe, vidno skučenom, a opet beskrajnom prostoru, pored prozora sedi, na prozorsku dasku oslonjena melanholična figura muškarca sa cilindrom. Ramovi prozora čine dominantnu vertikalu sa prečagama u obliku duplog krsta. On gleda u noćni prizor na vodi. Iako sa cilindrom, kao da se sprema da negde uzađe, ili je tek došao, on izgleda pre kao da tu večno sedi, u istom položaju povučenosti i melanholije, ispod simbola smrti (prozorske prečke) pored bačene senke mesečine koja prilično liči na grob, u avetinjskom svetu teških senki. Rastvorena ružičasta pulsacija života koja liči na ženski portret sa zatvorenim očima kao da ga grli, olakšava težinu njegove figure stopljene sa mrakom. Na vodi se odigrava čudan prizor: njenom površinom, pod mesečinom i još jednim nedefinisanim svetlom, plove dva čamca, jedan iznad drugog. Gornji čamac nosi visoku stojeću figuru muškarca u crnom. Drugi čamac ispod njega, potpuno paralelan, stoji obrnuto u odnosu na ravana stvarnosti, i nosi crvenu figuru žene.

"Rue Lafayette", 1891.

Figura snažnog muškarca sa cilindrom, nalakćenog na ogradu terase, iznad prometne gradske ulice, omeđene visokim zgradama. Prvi utisak: način tretiranja površine slike našu svest stavlja na stranu ove figure kao prisutnije realnosti od ostalog pojavnog. Terasa i on su stvarni elementi ostalo je imaginarno. Impresionizam je samo varka, jer ova slika vrvi od simbola: autoritativna antropomorfna zgrada sučeljava se sa figurom na terasi. U razmazanim "impresionističkim" figurama na ulici vidljivi su nizovi portreta. Najuočljivije su zagrljene figure madog muškarca i nešto starije žene u kretanju, pogleda uprtog dijagonalno u desni ugao slike. Figura sa terase stoji na figurama nagih žena. One su naslikane nežnim pastelnim tonovima i predstavljaju nešto kao snove koji ovu figuru podržavaju. Mnogo realnija i sirovija je ograda na koju je figura oslonjena. Užas organskog prepleta poput creva, dramatična borba života i smrti.

"Mesečina nad Oslom", 1891.

Tu su mnogi od Munkovih omiljenih simbola - drveće na obali, mesec, beskonačne površine vode i neba u kojem se rastapa kopno. Ali meni je tu najinteresantnija za Munka tipična antropomorfnost detalja, predmeta, uopšte objekata. U ovom slučaju velika kuća ima "izraz lica". Ona je nema stisnutih usana omeđenih sa dva borova stabla. Ona ima tri bezizražajna oka (prozora); jedno je izdvojeno masom lišća, i drugačije je, kao da gleda na gore; druga dva oka su zajedno, gledaju na dole. Ovo stvara utisak anksioznosti, zabrinutosti, usamljenosti, povređenosti, ipak i strpljenja i snage postojanosti.

"Glas", 1893.

Ženska figura u prvom planu, ulevo, sa rukama na leđima, u belom, nagnuta na napred, sa velikim ozbiljnim nadahnućem, gleda direktno ka posmatraču.Ostvaruje trenutnu komunikaciju, obraća se posmatraču. Opuštena i napeta istovremeno, izgovara nejasnu mističnu reč. Atmosfera je jaka, asocira na prvobitnu božansku objavu reči. Njena figura okružena je stablima četinara. Oni su beskonačno, struktuirajuće, podržavajuće nemo prisustvo koje spaja sve ravni stvarnosti (planove slike). I njena figura spaja tri plana: zemlju - zelena površina sa organskim poljem u samoj sredini na donjoj ivici platna, crvene boje sa vidljiva dva portreta - jasniji muški iza kao da šapuće nešto ovom ispred. Drugi plan je obala, crvena, čije su obe ivice - ona ka zelenom pojasu i ona ka vodi - iscrtane vibrirajućim potezom, koji asocira na prostiranje izgovorenog glasa. Tačno iznad dva crvena portreta nalaze se dva anksiozna oka. Osim ovog detalja, slika je gotovo ispunjena optimizmom, iako po vodi, koja je poslednji plan slike, plovi čamac noseći jednu belu i jednu pogurenu crnu figuru. Čamac je transcedentan, ambivalentan, kao da nosi i život i smrt. Munkov simbolički autoportret, njegova projekcija u onostrano: odraz sunca ili meseca u vodi, u zalasku, postavljen iznad crvenih portreta i očiju, udesno od sredine platna, vidno se usmerava ka ženi. Ovaj odsjaj zalazi uvodu sve do obale, uzimajući na sebe simboliku ose sveta, misterije postojanja.

"Pubertet", 1894.

Naga devojčica u pubertetu sedi na postelji. Ona je spontana, prisutna, nagonski nepoverljiva prema svetu, ali očigledno nesvesna njegove težine, koju samo intuitivno oseća. Bez obzira na svu nežnost i čistotu koja zrači iz njene figure, ova je slika pravi horor. Elementi tog horora razmešteni su po čitavom platnu. Najdominantnija je preteća težina nadprirodne senke koja simboliše tešku sudbinu koja je većvezana za devojčicu, još uvek nežnu, nesvesnu. To je sav užas patnje, starosti, smrti, demonska težina buduće stvarnosti što je kao vizija prisutno u sadašnjosti. Ne toliko očigledan ali snažan elemenat ovog horora je crvena daska kreveta na kom devojčica sedi. Potezima četke svorena je asocijacija na organsko, crni potezi asociraju na kosti leša u sanduku. Ispod kreveta leži još uvek mlad (kao i ona) uspavani demon, čiju figuru presecaju njene noge, ali koji se spaja sa mračnom senkom, koja kao da se duž njenog tela neprimetno uliva u njega, i obrnuto, kao da se njegova nesvesna demnoska snaga uliva u tu narastajuću senku i izgrađuje je, sve više opterećujući krhki život. Njen pogled upravljen direktno u posmatrača snažno je upozorenje, ujedno i nema nesvesna molba za pomoć. Neverovatno humano delo u svojoj suštini. Poziv na humanost kao jedini način savladavanja uništiteljskih, demonskih sila prirode.

"Tri stanja žene", 1894.

Na samoj obali mora koje u platno ulazi sa leve strane u nežnoj krivudavoj liniji dodira sa obalom, stoji figura mlade devojke sa cvećem u rukama, odevene u belo. Čista i smirena, ponosno gleda ka morskoj pučini sa čežnjom mladalačke ljubavi. Nesvesna je "posmatrača" sa ove strane slike. Okrugli oblik (kamen) koji voda doplavljuje ka njenim nogama, može biti simbol ispunjenja želje, čežnje, začeća. Devojku tamna linija ruba vode nežno grli, ali istovremeno asocira na dve zmije - simbol iskušenja i opasnosti koja vreba. Iznad njene glave, kao tamni odraz njenih želja lebdi stilizovana grana bora čije lišće tvori falusni oblik. Ispod tog drveta, udesno od bele figure, na stablo je oslonjena naga, privlačna, našminkana žena u seksualno primamljivoj pozi. Stablo iza nje je vizuelno falusno povezuje sa zemljom. Udesno od ove figure je treća: žena u crnini, ispijena bolom, pogođena težinom života, omeđena stablima. Obe ove figure gledaju direktno u posmatrača, komuniciraju sa njegovom svešću, na potpuno suprotan način: prva izazivački, provokativno, puna vitalnosti i nada, druga skušeno, bolno, beznadežno. Sasvim zdesna je četvrta, muška figura u crnini, koja odvraća pogled posmatrača, u neodlučnoj, zbunjenoj pozi, kao da reflektuje posmatračevu neodlučnu svest kojoj od ove tri žene da prikloni misli. A onda odlučuje da se, kao autsajder, udalji od čitavog prizora. U desnoj ruci drži organsku, krvavu materiju koja liči na utrobu, creva. Odustaje gonjen opominjućom vizijom verovatno sopstvene krvave utrobe povređenosti.

"Postelja umrlog", 1895

"Smrt u bolesničkoj sobi", 1895

Slike koje prikazuju ponovni susret Munkove porodice sa smrću. U prvoj slici, porodica je objedinjena tugom i bolom. Drhtave, u molitvu sklopljene ruke oca tužan su simbol nemoći. Dve figure iza oca su pognute, zatvorenih očiju, bolno se mire sa sudbinom. Tugom ispunjena figura u prvom planu produžava kontakt sa pokojnikom držeći grčevito naslon kreveta, takođe zatvorenih očiju. Sasvim u pozadini, Inger u (za Munka) njenom klasičnom položaju izdvojena je anfasnim stavom. Širom otvorenih očiju gleda pravo u posmatrača. U njenom izrazu ima nekog bolnog ludila i jezive svesnosti istovremeno. I na drugoj slici Inger je izdvojena istim stavom, jedina gleda u pravcu posmatrača, kao i na nekim drugim Munkovim slikama. Očigledno je Munk imao najdublju komunikaciju baš sa njom, nemu, potpunu. Onu koja može da se odvija samim pogledom. Očigledno su delili sasvim sličan životni bol, i kao da je ona jedina mogla da prodre kroz njegovu patnju i usamljenost.

"Asgardstrand", 1906

"Par na obali", 1906

Pored lepote Munkovog transcedentnog zalaska sunca u prvoj slici, ove dve izdvajam zbog sličnosti kojom borovi na ovim slikama svojom antropomorfnošću u trenutku stvaraju opšti emotivni ton dela. Drveće ovde liči na portrete sa velikim očima, čiji je izraz u prvoj slici depresivan(kao tužne, opuštene oči), a u drugoj anksiozan i preteći, pa bez obzira na relativno vedre boje, naročito na drugoj slici, opšti utisak jeste anksioznost. Ovakav princip građenja atmosfere antropomorfnim detaljima koji objašnjavaju emotivno stanje (imaju emotivan izraz) ponavlja se u mnogo Munkovih dela.

"Sunce", 1911.

Ogromno zračeće sunce tone ili se izdiže iz vode. Jarkim zracima obasjava površinu vode, ostrva, zelenu obalu, stenje. Slika ima brzo, snažno dejstvo na svest i pre nego što se uoče brojni simboli koje nosi. Najdominantniji je centralni motiv sunca i penetrirajućeg sunčevog odsjaja, koji u sebi nosi "biser", energetsku loptu oplodnje savršenstvom, božanstvom. Sunce jeste osnovna energija. Iz sunca izračuju zraci koji segmentiraju sunčev sjaj na odeljke, posebno u nebeskom regionu. Jedan od tih odeljaka, udesno od centra, znatno je veći od ostalih, nepodeljen horizontalnim silama sjaja - pa asocira na protuberancu; zapravo je jasno izdvojena figura koja sedi na prestolu, i vrhovni je reprezent Boga (Isus). U krug, sa leve i desne strane tog prestola, iz oboda Sunca isijavaju ostale figure, više ili manje precizno dočarane. Odaju utisak božijih anđela, ratnika ili apostola (najsmelija tvrdnja bila bi da ih ima tačno 12).Životvorni sunčevi zraci šire se nebom, oplođujući vodu i zemlju istovremeno.

Kontrast ovom nebeskom prizoru čiste energije božanskog su prilike na Zemlji. Na levoj strani najoučljivije su tri kamene biste. U prvom planu skamenjeni portret žene zagledane u Sunce, iza nje, delom zaklonjen, portret muškarca koji odvraća pogled od sunca u gestu razočarenja, i upravlja ga ka prvoj figuri, dok se na njegova leđa (rame, vrat) oslanja treći skamenjeni portret žene u bolu. Središnji muški lik okrznut je jednim od sunčevih zraka po glavi. Oni su objedinjeni i skamenjeni bolom, ali postojani. Njih Sunce ne oživljava. Njih božanstvo boli istinom njihove lične tragedije.

Sa desne strane dominira telo nagog muškarca koji leži licem okrenut zemlji, iscrpljen, preko stene, pored još beživotnijeg i šematizovanijeg tela žene, koja leži na leđima. Njih zarci očigledno pogađaju, nanoseći im povrede.

U dolini između stena, sa leve strane kompozicije nalazi se mala, gotovo apstraktna žuta površina omeđena snažnim zelenim potezima. Dominira svojom kolrističkom izdvojenošću. Ovaj simbol sastoji se od jedne uglaste spirale koja asocira na večnost, i sa ostalim zelenim linijama iste debljine stvara oblik poput građevine sa stlizovanim prozorima, koja isijava iz sebe čistu žutu svetlost. Ka njoj se kreću tri jasne figure, u odlučnom hodu - kao da su u beznađu zemaljskog pakla pronašle put ka božanskom proviđenju.

Larisa Ackov, esej iz Istorije umetnosti, Fakultet Primenjenih umetnosti, januar 2004.

LITERATURA "Enciklopedija likovnih umetnosti", Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb "Symbolism", Michael Gibson "Munch", Thomas M. Messer "Eduard Munch", Ulrich Bischoff "Simbol, stvarnost i stvaralaštvo; ogled o percepciji", Zdravko Radman "Estetika", Hartman "Rječnik simbola", J. Chevalier, A. Gheerbrant