ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Istorija haosa

Ivan Jasiković, 26. april 2006.
Pionirov glasnik

Istorija haosa (odlomak iz neobjavljenog romana "Dva")

napisao Ivan Jasiković (jasik@beotel.yu)

Pre nekoliko godina sam verovao kako posedujem (planski, u umu izgrađen i pažljivo razrađen) materijal za jedan tekst, prožet brojnim cinizmima kojima sam iznenada, i na sopstveno iznenađenje postao sklon, mada još uvek nenedefinisane dužine, jer je i u toku samog pisanja prispevanje novih ideja bilo očekivano, koji bi nosio naziv "Uvod u proučavanje istorije Haosa"; još je samo trebalo sedeti, promišljati i pisati u skladu s idejama poznate Borhesove "Istorije beščašća". Pored toga, u prvoj fijoci mog pisaćeg stola (pored nekoliko računarskih časopisa i fascikle sa Lejinim pesmama) nalazi se sveska, sa Barbikom i Kenom odštampanim na koricama, kako izmenjuju osmehe bez najmanjeg traga pohote, u kojoj sam zapisivao cinizme, nihilizme i gorčizme autora, čije su knjige prošle kroz moje ruke. Daleko od toga da sam želeo stvoriti nešto kroz šta bi izbijalo moje stalno prisutno nezadovoljstvo, jednostavno sam želeo lepo da se pozabavim tom idejom koja je Leji i meni prilikom zajedničkog pušenja trave pala na pamet. Na posletku je jedna fijoka mog pisaćeg stola bila puna rokovnika u kojima sam zabeležio "ekskurse potištenosti" velikih umova. Bilo je tu i misli punih patetičnog zanosa koje pored toga još i smrde na samosažaljenje, ali je bilo i velikih misli o gorčinama koje su se podnosile na onaj način kako ih samo veliki umetnik može podnositi – kao izvore dotle neslućenih saznanja.

Pisanje takve knjige bi još moglo biti i zabavno, pomislili smo. U biti, ideja oko navedene knjige je bila zajednička, bila bi prožeta mislima izraženim doduše na neobičan način, i ja sam Leji počeo redovno prosleđivati delove teksta, koje je ona iščitavala i naknadno komentarisala. Obogatila je te tekstove sa velikim brojem novih ideja, čak me je uspela i iznenaditi brojnim izlivima cinizma. Narod bi rekao: ispod Mire sto đavola vire. U novim situacijama otkrivamo uvek nove stvari o našim bližnjima.

Međutim, ništa od toga, na žalost, nije teklo onako kako sam predviđao i strasno priželjkivao. Nemalo vremena mi je bilo potrebno kako bih se pomirio sa tom činjenicom i priznao sebi ta treba privremeno zastati. A već sam zamišljao sebe kako uz Lejinu pomoć dovršavam veliki i nezgrapni tekst, kako ga, prikrivajući blagu dozu sujete, predajem u ruke određenim poznanicima (ili, možda, čak i nekom izdavaču) koji se zaprepaštavaju nad svakom grubljom šalom i postavljaju pitanje kako uopšte mogu opravdati sav taj cinizam i netrpeljivost prema osnovnim problemima egzistencije (međutim, neko se samo pita, a neko traži i odgovore). Mesto toga sam se morao uputiti ka jednoj krajnje neprijatnijoj površini, ili bolje rečeno neprijatnoj dubini prošlosti i uspomena.

U čemu se ogledao pomenuti problem? Kako nigde oko sebe ili makar unutar sebe nisam mogao uočavati onaj istinski Red i Smisao, dakle, postojanost tih apstraktnih pojmova koji nas drže podalje od neprijatnog osećanja konfuzije i zarobljenosti u Malkuth-u; naime, drznuo sam se da planiram jedno obimno i bezobzirno ismevanje pojava sa kojima sam se susretao, želevši dodatno da ih generalizujem ili povežem sa apsurdima koji su bili od istorijske važnosti (stvari koje je istorija zabeležila, a ja bih ih samo iščupao sa tih beleški i ismevao sa osvrtom na niz gnjilosti koje sam primećivao u svojoj zemlji, koja, uprkos nedaćama u kojima se našla, nije gora niti bolja od ostalih država), i da njih predstavim kao bezbrojne ejakulate boga Haosa, inače nesuđenog glavnog aktera čitavog pisanija (ali koji bdi između redova, čekajući da bude literarno emaniran od strane jednog običnog smrtnika), onog čuvenog boga Haosa čiju emanaciju možete ugledati gde god da usmerite svoj pogled. Taj pogled, ako je pronicljiv, se neće fiksirati isključivo za površinu, onu komponentu koja često zavarava, ono što je u Upanišadama tako lepo definisano i nazvano maya, obmana (što se odnosi na ČITAV pojavni svet koji nas okružuje), već će se uputiti i ispod površine, ili kako bi Rilkeov Malte Laurids Brige u jednoj od svojih meditacija rekao: "ispod izlizanog obraza".

Vrhunac cinizma trebalo je da bude taj takoreći "školski" prizvuk kojim sam čitav tekst nameravao prožeti, unoseći podatke na takav način da ostavljaju utisak lekcija iz nekog bizarnog školskog udžbenika, sa pitanjima na kraju lekcija što služe za proveru znanja učenika koji poseduju ambiciju da postanu dobri poznavaoci istorije Haosa, između ostalog, i metodologije izučavanja iste (da bih formalno obavio taj posao oko metodologije, morao sam pročitati nekoliko nezanimljivih i do besvesti dosadnih knjiga, a da, u stvari, ništa nisam saznao), čije sam osnove hteo postaviti kao uvod na prvim stranicama još nedovršenog teksta.

Međutim, neminovno su se u građu potkradale stvari sasvim lične prirode, koje su u okolnostima teksta suvišne i koje su rušile moj dotadašnji entuzijazam; nasuprot tome, bilo je planirano da svoju subjektivnost (sada sve to tako besmisleno zvuči, jer sam u ovome trenutku sklon drukčijim razmišljanjima) držim podalje od teksta. Bez gorčine, bez razdraganosti, bez ikakvih definisanih ili naslutljivih emocija – ne isprano, ili na momente gotovo administrativno, već takvog tona da bi to iz ustiju poštovanog Pitera Ustinova zvučalo čak ozbiljno. Upravo ono što sam oduvek prezirao u delima slične vrste, upotrebu ličnih iskustva radi najverovatnije neispravnih generalizacija, zlokobno je nicalo pred mojim očima i u clipboard-u tekst procesora - slike iz prošlosti, razna sećanja, a što mi je bilo nejasno, i one prijatne uspomene su budile neki strah u meni i primoravale me da više razmišljam o juče nego o sutra. Prsti su se sve nesigurnije i nervoznije kretali po izlizanim topkama tastature, očigledno skeptični u svojoj autonomnosti izbora da li treba da nastave sa poslom ili da sačekaju dok se moje uzavrele misli ne srede i otvore mi put ka ostvarenju moje namere. Došao sam u opasnost da izgubim kritičan stav prema onome što pišem, i stoga, ostavih fajl istorija.doc da nedovršen bdi na nekom sektoru hard diska, a ja se upustih po prebiranju po svojoj prošlosti u nameri da jednom zauvek završim sa njom.

Projekcije iz te prošlosti, najrazličitiji doživljaji i okolnosti u kojima se nešto moglo dogoditi, izbijali su iz nekog zapećka mog uma, do koga je inače bilo teško dopreti u trenucima kada bih to zdušno želeo. Najčešće su nicali u stanju polusna, kada naše svesno zapne za čekrk i kada ume da zahvati koje vedro iz bunara nesvesnog. Posle nekog vremena ispunjenog brojnim dilemama sam smislio jedan utešan kompromis kome sam dodatno iznudio filozofsku potporu kako bih sebi umirio savest i svest, čime sam dva strujanja (možda čak na silu) spojio u jedno. Trebalo je od staklenih načiniti koliko-toliko čvršće, stabilnije noge, makar nešto za čijim bi posezanjem uočio smisao.

Naime, zaključio sam da je spoljašni Haos, onaj izvan čoveka, posledica isključivo onog unutarnjeg haosa, njegovog subverzivnog dejstva u svesnoj i nesvesnoj psihi i imaginaciji pojedinca. Svi mi, koji nismo prosvetljeni u religijskom smislu, u potpunosti smo pod vlašću tog nesvesnog. Nacionalizam, ksenofobija, zatucanost, robovanje predrasudama, nemogućnost postizanja političkih sporazuma – sve je to posledica subverzivnog delovanja latentnih nesvesnih sila koje ne možemo imenovati, a koje itekako deluju, i koje su u potpunosti odgovorne za društveni aspekt Haosa. Zvuči prihvatljivo? Naravno, ništa preterano visokoumno nije rečeno, svakako, ali je zato sasvim prihvatljivo, kompromis prihvatanja i praktičnih vrednosti – suviše jednostavna analogija da bi pravila probleme... Ili, da skoro napravim mali izlet u, inače, što se ovde možda i ne primećuje, mrski mi pozitivizam, celina sastavljena od elemenata u kojima vlada Nered, ne može biti Red. Ipak, retki elementi Reda bivaju ugroženi pri beslovesnom nagonu Nereda da homogenizuje celinu i postane čista ideja Haosa. Čitava bi se struktura takvog kompleksa mogla razlagati gotovo do beskonačnosti, do gotovo čoveku nemoguće pojmljivih sublimata, kako bi rekao jedan od meni dragih poznanika, koji takođe muči svoju muku sa dovršavanjem teksta koji bi nosio naziv "Teorija o organizaciji sublimata u više sisteme". Malo sam se odmarao od svoje "Istorije Haosa" pomagajući tom poznaniku, kome je bio potreban niz saveta koji bi omogućili da svoju teoriju bolje veže sa određenim načelima hebrejske Kabale.

Leja kaže da preterujem, da sam perfekcionista, da ne moram da idem baš u krajnost. Ali, bilo je neminovno, "Istorija Haosa" je morala da se poigrava, kako sa Frojdovom psihoanalizom, tako i sa Jungovom analitičkom psihologijom. Uostalom, zašto se ustručavati? Zar je ikada bio predstavljen neki pogled na svet, a da pri tom nije izazvao neke prezrive reacije? Ako su neke najumnije ideje od strane nekih idiota bačene u blato, zar ja ne mogu sebi da dopustim da na svojoj koži osetim malo prezira i mržnje? Slobodno vreme je najveći luksuz, istinsko bogatstvo. Kako drzkčije da ga potrošim kada sam jedino u stanju da čitam, pišem, pijem, kopuliram, ili, da iz neslućenih euforija padam u stanja najdublje potištenosti. Znam otprilike i kakve psihijatrijske dijagnoze (prvenstveno maničnost) iz toga mogu proizaći, kao što znam da onanisanje do deset puta dnevno više nema veze sa zdravom seksualnom potrebom. Tako dođoh do zaključka: pisaću dok sam nezdrav. AKO ozdravim verovatno neću imati nikakve potrebe za pisanjem, već ću uživati u vazdušastom osećanju ravnodušnosti.

"Ti izgleda nemaš ni malo poverenja u ljude", rekla mi je Leja nedavno.

Netačno, moja draga Lea, ja se ovde samo šalim i igram. "Istorija Haosa" su moje nekadašnje Masters-lutkice, moje odavno poklonjene Lego-kockice. "Istorija Haosa" je moj lego. Ja razmišljam. Ja samo želim da zvučim što gorče, a ne tako da se osećam, to je samo malena žrtva koju traži ova "Istorija Haosa". Opusti se, i ne zameraj mi što ideje koje mi povremeno daješ zavijam u još grotesknije ruho.

Leja, dakle, kaže da ja nemam poverenja u ljude. To je rekla nakon toga što je pročitala nešto iz mog predgovora:

"Uopšte, nakon svojih prvih velikih uzrujanosti, kada upoznam nekog ko uprkos svemu deluje pribrano i staloženo, ne mogu prestati da se čudim, sve dok čudjenje i sumnjičavost ne prerastu u gotovo panični strah koji me nagoni na bekstvo od takve osobe. Neprihvatljivo mi je da u tom čoveku postoji istinska 'podloga' za takvo stanje, jer, jednostavno, ko bi mogao reći da su prisebnost i staloženost realne osobine u ovom suludom vremenu, na izmaku drugog i početku trećeg milenijuma."

Da skratim: odlučio sam se da dam oduška nagonu ka subjektivnoj analizi i opisivanju dogadjaja koji me nisu ostavljali emotivno ravnodušnog - da ih ređam i nižem dok ne počnu ličiti na celinu. Dobro, celinu ipak ne obećavam. Na vreme upozoravam: u toj knjizi se ništa posebno ne dešava. I da je ne dovršim, makar mi je omogućila da se prisećam svog detinjstva, svoje adolescencije, da napišem priču "Alkohol i žuti prsti" i da izvučem na kraju neki svoj lični balans.

***

Na žalostan i gotovo glup način sam ostao bez jednog pozamašnog i nadahnutog Viktorovog pisma koje sam primio u prekomerno vetrovitom oktobru 1996. godine. Koverat se naduo, nagoveštavajući jedno obimno pismo čijem sam se čitanju unapred radovao. Zapravo, bio je to više duhoviti esej o mogućim prednostima pustinjaštva, nego nešto što je bilo pisano konkretnoj osobi koja ga je primila, to jest, meni. Neki delovi bi se čak sasvim fino mogli uklopiti u "Istoriju Haosa". Bio je to neizbrisiv trag koji je na Viktora ostavio ekscentrični Amerikanac Henri Dejvid Toro. U pitanju je bilo jedno pravo malo umetničko delo, i Viktoru baš nije bilo svejedno kada se vratio iz svog malog pustinjaštva i kada sam mu saopštio kako su nestali, tačninje odleteli, njegovi papiri. Naravno, sećam se nekih delova i njegove suštine, ali kada bih pomenuto pismo pokušao prepričati, izostale bi neizbežno draži tadašnje Viktorove nadahnutosti kojim je autorsko 'pismo' obilovalo.

Pismo je bilo poslano iz Prijepolja, u čijoj se okolini nalazi šuma u kojoj je Viktor četiri meseca usamljenički kampovao, živeći isključivo od darova prirode, duvana i domaće rakije koju bi kupovao od nekog seljaka što je živeo u blizini. Vrlo verovatno je za takvu odluku inspiracija bio Henri Dejvid Toro i njegove misli o građanskoj neposlušnosti. U svakom slučaju, Viktor je nekoliko puta u originalu čitao "Walden and Civil disobediance" i opsedao me Toroovim idejama. Međutim, Viktor nije bio jedan od onih ljudi koji bi neku odluku doneli čisto radi mogućnosti da postanu definicija ekstrema, (ili da bi namćorski izgurali neki svoj politički stav na svetlost dana, ili, pak, da bi drugi to prepričavali, što je sigurno najbestidnija moguća varijanta), i da na takav način stanu izvan tužnog sveta mediokriteta.

Viktorovi spisi su, dakle, izgubljeni događajem koji je ubrzo usledio. Sa Lejom sam tog popodneva bio naslonjen na ogradu tvrđave pustog Kalemegdanskog parka, odakle smo prvo nemo posmatrali izrazito deprimirajuću sliku Novog Beograda, na žalost suviše novog, dokaz da i odvratnost može prikovati poneki pogled, pravog pravcatog čudovišta urbanizma – monstruma od betona iz azbesta izniklog na močvarnom tlu južnog oboda stereotipne Panonije, kako bi rekao onaj ekspresionista što čuči u meni. Izvadio sam iz džepa kaputa presavijeno Viktorovo pismo smešteno na desetak papira koje je na okupu držala jedna zarđala spajalica na koju sam na kraju svalio svu krivicu, i počeo da čitam Leji ono što je predstavljao teško čitljiv rukopis. Zbog dužine, pretpostavljao sam da ga Viktor nije napisao za samo jedan dan. (Možda sam i grešio. Sada, čak, i verujem da jesam. Tamo gde se nalazio, imao je dovoljno vremena za pisanje).

Sitna kiša koja tek što je počela da rominja i na početku nije toliko smetala, tek bi povremeno po koja kap pala na list papira, jer sam se nadvio iznad pisma, ali je zato vetar poprilično iznenadno i najednom bez ikakvog ranijeg upozorenja bezobzirno istrgao papire iz mojih ruku, poslavši ih zatim preko ograde, zajedno sa spajalicom koja je posustala pred ovim Eolovim iznenadjenjem. Malo iznenađenje majke prirode. Papiri su se razleteli na najrazličitije strane oko zidina utvrđenja, kako su ih pred našim očima naleti vetra nosili i slamali im putanje. Gotovo pre nego što sam mogao čak i promisliti o ovome i pogledati u zbunjeno Lejino lice kako bih video njenu reakciju, sipeća kišica je pokazala tendenciju ka pravom, žestokom pljusku.

napisano 2002. godine erae vulgaris

korigovano 2006. godine erae vulgaris