ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Muzika

Harlemski bluzeri i kraljevi kontrabasa

Jovan Šupsi, 18. maj 2006.
Pionirov glasnik

Pre svega, dobra je cena, 1200 dinara za 11 koncerata, to je jeftinije od paradaiza. Sasvim sigurno najbolja muzika koju možete čuti u Beogradu za tako male pare. Samo No Neck Blues Band vredi koliko komplet karata. A gde ste bili vi? Nešto vas nisam video tamo.

Prvog dana je svirala jedna fina gospođa, Branka Parlić i to je zvučalo jako dobro, ali neke stvari su mi smetale. Prvo, zašto klavir nije na bini? Možda nisu mogli da ga podignu jer je bio previše težak? Ako je zbog toga, onda u redu. Ali, kakve su to alternativne postavke? Postavili su deo stolica na binu a muzičare ispred. Da bude neobično? I zašto je pijanistkinja izlazila na pola koncerta pa se vratila posle pauze da još svira? Pa nije Rex Kolarac.

Posle je nastupio trio Braam/DeJoode/Vatcher (klavir,kontrabas i bubnjevi). Kako se ono kaže... ekstra! Bili su istrzani, kao da ih drma struja na momente, to je jako lepo. Onaj bubnjar je potpuno lud, proizvodio je razne jedva čujne šumove na razne neobične načine, čak mahanjem metlicom kroz vazduh. A za DeJoode-a kažu da uopšte nema otiske prsiju, sve su pojele žice kontrabasa. Uvek je zadovoljstvo slušati i gledati takve majstore.

Pošto svi ljudi ne znaju jednako dobro da sviraju, neki izvođači ispadnu gori nego što stvarno jesu. Drugog dana je nastupio kvartet koji je bio prilično dobar, ali posle DeJoode-a to zvuči mnogo lošije nego što jeste. Agošton kvartet, o njima pričam. Ma sve je to dobro, bilo je vedro i dobro odsvirano, ali čemu ono poziranje na početku i kraju koncerta? Ulaze i prolaze kroz salu svirajući stare, srednjovekovne ili renesansne instrumente. Podilaženje publici preko etno hype-a, te kuge koja je obuzela muziku u poslednjih 10 godina? Molim da sledeći put smislite nešto bolje.

To veče je bilo čudno, potpuno nerazumljiva kombinacija Agošton kvartet, pa posle poslastica za našu malu ekipu underground čudaka - No Neck Blues Band. E to je već nešto. Zastareli džezeri, sklonite se u stranu. Svi ti novi američki (valjda su svi američki) bendovi su fascinantni. Ne zna se ko je bolji. Meni su najdraži Wolf Eyes, ali jednako su savršeni i Double Leopards, Hair Police i naravno No Neck Blues Band, grupa belaca iz Harlema. Lepo je što su došli u naše zaostalo selo. Čim su se popeli na binu, počeli su da lupkaju i ispipavaju gomilu instrumenata koje imaju, skoro kao da ih vide prvi put. Taj potpuno ležeran pristup je osvežavajući. Onda je iz mraka izašlo nešto crno... neko umotan u crno platno, na leđima nosi veliki komad kartona koji samo što ne ispadne, staje na dasku sa točkovima, sudara se sa opremom po bini... Kao da je pre koncerta zastao pored obližnjeg kontejnera i pokupio nekoliko stvari koje će mu poslužiti za tu nadrealnu masku. U jednom trenutku To prilazi ivici bine i počinje da izbacuje valjke od najlona... To je zapravo bio bubnjar. Jedan od dva bubnjara. Drugi je svirao neke čudne timpane, na kraju ih je naređao jedan na drugi u vis. To nije bilo dovoljno, pa je ubacio i stalak od mikrofona unutra. Ma propustili ste, plačite sad.

U nedelju nisam bio, čuo sam da je bilo dobro.

U ponedeljak je bila najveća gužva. Kako to objasniti? Mileta je ponudio zanimljivu teoriju. Neko dolazi da kupi kartu za Ring Ring, ne zna ništa o izvođačima (sasvim uobičajeno). Evo šta se dešava na blagajni:

- Dobar dan, pošto su karte za Ring Ring?
- 300 dinara, osim ponedeljka koji je 400 dinara.
- Jednu kartu za ponedeljak.

Prvi koncert je bio uglavnom elektronski. Hautzinger/Hinterreger ZOSB iz Austrije. Elektronika i truba. Veoma dobro osmišljeno, tehnički savršeno, ali nešto je nedostajalo. Šta to? Pa naravno, nedostaje đavo. Nedostaje nešto što bi stajalo iza te muzike i činilo je ubedljivom. Ovako je ostala samo forma.

Zvezda festivala je Pierre Bastien. Ona njegova mehanička naprava koja sama svira... to je fantastična stvar koju bih voleo da imam kod kuće. Ipak, moj je utisak da su muzičari koji sviraju uz mašinu suvišni. Posebno violinista. Svaka čast na tehnici, ali zvučao je kao da nije baš naročito inspirisan i kao da je došao na tezgu. Svirali su neke fraze koje smo milion puta čuli. Gomila nota koje ne govore ništa. Zapravo, da nije bilo neobične mašine, koja se videla i preko vieo beam-a na celom zidu, sve bi to bilo jako dosadno. Ovako, bilo je zabavno, ali nije to dovoljno.

Za kupce kompleta karata je organizovana nagradna igra, a prva nagrada je ručak sa gospodinom Bastienom. Da sam ja dobio nagradu, to bi bila odlična prilika da kažem Pierru da šutne violinistu.

Najbolji koncert ovogodišnjeg festivala je priredio Stefano Scodanibbioi. Samo način na koji se on naslanja na kontrabas dok svira govori dosta. Čovek se potpuno stopio sa instrumentom. Bez ikakvih efekata, potpuno čist izraz. Lupkajući gudalom po žicama, ovaj gospodar kontrabasa pronalazi i pobuđuje skrivene harmonike (ma ne, ne mislim na instrument harmoniku nego na harmonike... ah, nema veze, propade mi ovaj poetski pokušaj). Može i ovako: Scodanibbio se nasloni na kontrabas i svira ga dok ovaj ne oživi, a zatim se muzika nastavlja svirati sama.

Scodanibbio je prestavio savršenu muziku izvedenu bez ikakvih pomagala. Samo jedan čovek i jedan instrument. Na kraju festivala, dobili smo potpunu suprotnost. Švajcarski trio Koch/Schutz/Studer je pokazao šta znači višak opreme a manjak ideja. Saksofon, dva lap topa, violončelo i bubnjevi, tri muzičara i na kraju rezultat - 2 minus. Iako najglasniji koncert na festivalu, što bi trebalo da utiče na naš stav, već pomenuta grupa frikova iz podzemlja je jednglasno odabrala ovaj koncert za najgori. Bilo je jako dobrih momenata, ali dugački periodi odsustva inspiracije su ih potpuno poništili.

Kakav je ukupni utisak o festivalu? Bilo je odlično! Jedva čekam sledeći! Ako do sada niste naučili, evo šta treba da radite: kada se najavi Ring Ring, prvo odlazite da kupite komplet karata a onda pogledate ko svira. Svi koncerti na Ring Ringu su jedinstveni. Nisu svi savršeni, ali za svaki se može reći da ga je šteta propustiti.

A sledeće godine, molim dovedite Wolf Eyes ili Hair Police.