ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Umetnički radovi

Jedrenje, prvi put ili deset dana na tri broda

tekst: Danijela Drča i Vera Erac; foto: Mark Šnajder, 14. novembar 2006.
Pionirov glasnik

Jedrenje, prvi put ili deset dana na tri broda

U pet popodne 19. septembra obreli smo se u luci Bar – sa izmenama u zadnji čas sklepana, petočlana ekipa. Čovek iz Jahting Adrije dočekao nas je na brodu Andrea, razmestio nas po kabinama, dao nam najosnovnija uputstva za ponašanje na brodu (ne hodati u štiklicama, kako ispumpati govno iz wc-šolje itd.) i uvalio svakom po flašu piva. Malo kasnije predstavio nas je, sa okolnih brodova pridošlim, prijateljima. Uz pivce i zalazak, naše neznanje došlo je do izražaja. Malo su nas kinjili, al nismo se bunili. Kada na nagradnoj igri osvojite sedam dana jedrenja, šikaniranje od strane profesionalnih jedriličara nimalo ne boli.

Andrea, 14,20 m x 4,50 m, 4 kabine (spavaš, a nad tobom zvezde), dva wc-a sa kupatilom, prostrano potpalublje i zajednički prostor, muzika, kuhinja, navigacione sprave i pitaj boga koliko kvadrata jedara. Ploveća gajba smeštena u šumi jarbola. Dva dana proveli smo na njoj usidreni u luci, učeći delove broda i finese kretanja po brodskom prostoru i sričući prva slova iz azbuke jedrenja: đenaker, spinaker; prihvataj, opadaj, letaj...

Trećeg dana prebacili smo se na Aneu. Četiri metra kraća, jedan metar uža, ali puna izazova – tri kabine, jedna pramčana, ako siđeš s kreveta već si u wc-u, uspraviš se u krevetu i već si kroz prozor izašao na pramac. “S konja na magarca”, rekao je skiper. Mala, ali funkcionalna, zabavlja kretanje po njoj, skačeš, hvataš se za ivice, preskačeš zaobilaziš mimoilaziš.

Isplovili smo u pravcu juga na motor, jer nije bilo vetra. Uz pramac su nam se prilepili delfini. Posle kraćeg kupanja u Hijama među meduzama, usidrili smo se kod Kruča... Trebalo je opstati u toj mućkalici! Sad znamo šta znači sidriti na talasima. Pravi ta-ga-da! Anea se nezdravo ljuljala. Nekima je pripala muka, tabletomani među nama jedva su dočekali da zgutaju dramamine.

U povratku u Bar motor je štucao, kao da je na izdisaju, da bi se prilikom pristajanja potpuno ugasio. Malo je falilo da izazovemo skup sudar.

Palamida na gradele sprema se na doku (kupili smo je tog jutra za 6 evra na molu od ribara koji se u ležećem položaju u čamcu skrivao od inspektorke). Posle smo se napili i digao se vetar. Isplovili smo pored lukobrana u noć, motor nam nije trebao, prvi put razvijena jedra. Vetar je bio slab i samo na mahove punio glavno jedro, uz umereno kloparanje i šuš. I buć. Očarani zvucima, skinuli smo đanu. Vedra zavise od jetra.

Sutradan u 13 isplovljavamo put severa. U 13.15 vraćamo se nazad jer motor opet ne radi dobro. Tužnih srca napustili smo Aneu i prebacili se na treći brod, Vladru, po luksuzu sličnu Andrei.

Ono što je usledilo, naš sedmodnevni boravak na brodu u plovidbi, događalo se severno, u Bokokotorskom zalivu uglavnom.

Krenuli smo put severa sledećeg dana oko podne. Uz nestabilan vetar od 2 do 20 čvorova otvorili smo glavno jedro (ono kod jarbola), nešto kasnije i đenovu (prednje jedro), jer je vetar ojačao. Vladra je opremljena svakakvim spravama koje olakšavaju plovidbu: pokazivač pravca vetra u odnosu na brod, dubinomer, GPS, autopilot, tri pokazivača kursa (stari kompas je najmanje pouzdan jer maši za oko 10 stepeni). Duva sa severozapada; vetrovi se mešaju i teško je jedriti. Marfijev zakon je jedina konstanta – taman kad razvijemo jedra vetar popušta i suprotno. Kod Svetog Nikole duva jače i sprečava nas da pristanemo jer nema lukobrana i puno je plićina. Dalje na putu ka severu vetar se stabilizuje.

Vetar! Saznajemo da postoji prividni i pravi. Provodimo vreme u letanju – bacaš se s jedne na drugu stranu broda i gledaš da te ne udari bum, horizontalna prečka jarbola. Lovimo vetar, plovimo put pučine. Svaki trenutak je otkriće. Osetiti brod kako se kreće, šta se dešava kada jedrima menjaš pravac, kako izgleda kada vetar duva bočno, a kako kada stiže sa pramca. Šta znači orcati, kakvi su to silni kanapi i čemu služe, šta je škota, a šta koloturnik, zašto se jedri sa skraćenim jedrom... Vlaji na brodu!

Usput pecamo pozajmljenim štapom i hvatamo prvu morsku ribu, a i prvu ulovljenu na Vladri. Palamida, šac metodom procenjena na 500 grama.

Predveče stižemo u Bigovu. U kafani srećemo Kafku iz Beopolisa sa ortacima. Pijemo, a možemo i da ne pijemo, al ne možemo jer konobar naplaćuje manje. U toku su pripreme za svadbu i narodnjaci trešte sa razglasa. Ujutru dok svatovi dolaze po mladu, isplovljavamo put Herceg Novog. Maksimalna brzina koju postižemo na jedrima je oko 6 i po čvorova, prilično sporo, međutim kad smo uskočili u more to nije izgledalo tako - brod odmiče i nemoguće ga je stići. Puf, pant. Učimo čvorove, vežbamo unedogled pašnjak, osmicu, muški i običan čvor koji zovemo pereca.

Pred Rosama smo u poslednji čas prestigli drugog krstaša i ulovili slobodan vez. Drugi vez već mesecima zauzima čovek koji čitavih 20 godina pravi brod – Sloba Genije. Rose su prazne i prijatne. Samo ronioci i domaći. Večernju šetnju prekinuo je čopor urlajućih čagalja na koje smo nabasali.

Sutradan ujutru budi nas buka; neki nas psuju jer smo kanapom zagradili izlaz na pontu. Pijemo radžu kod Slobe u potpalublju. Na metalnoj pločici iznad stola piše “Kapetan je uvek u pravu”. Meteorolozi najavljuju kišu. Do sad smo imali nestvarno dobro vreme. Ulazimo dublje u zaliv. U Krtolama pazarimo mušlje (evro i po za kg), žena ih donosi sa obale na nekakvom improvizovanom plovilu. Nema vetra.

Usidravamo se kod ostrva Sveti Marko. Ovde je nekada bilo odmaralište Mediteran kluba koje je sada pod sporom i napušteno.

Sa broda se vide razvaljene klupice, stolovi. Kućice od pruća su prazne ili pune đubreta. Kažu ima zmija. Deo ekipe pliva do obale u istraživački pohod.

Na ostrvu nailazimo na jednu ploču i pored nje zatvoreni crni kofer. Na njemu je aerodromska nalepnica sa datumom od pre deset godina i imenom Michel. Otvorili smo kofer uz pomoć grane i videli da je pun ploča! LP-jevi i maksi singlovi mahom iz 80-ih (a tu su još i dva neotpakovana para špagerica, jedna crna perika i nekakva glodarska lobanjica). Iako u strahu od mogućeg prokletstva, ploče odvlačimo na brod.

Dok se smrkava, na putu ka Kotoru, učimo o signalizaciji na brodu, bovama i svetionicima. Od neverina ništa, ali ni od vetra. U kotorskoj marini prvi put plaćamo vez, 3 eura po dužnom metru. Spremajući mušlje za malo bivamo katapultirani prilikom promene plinske boce.

Prepodne smo proveli po Kotoru sa prijateljima. Krećemo oko 14h uz dosadnu kišu i pristajemo na Gospi uz nalete vetra iz “pogrešnog” pravca. Niko ne otvara crkvu i vraćamo se na brod. Popodne smo u Perastu, roštilj majstori još jednom spremaju ribu, ovaj put na samoj obali među kamenjem. Bakice u šetnji zastaju i sa odobravanjem klimaju glavom. Njeguški sir, prošaran crvima i proteran iz kuhinje, vijori se na jarbolu. U brodskoj kuhinji pijuckamo ceklinsku lozu, kupljenu preko veze u dobrotskoj prodavnici alata.

Perast se promenio. Ulaz na tvrđavu iznad magistrale je zazidan. Naplaćuju pentranje na zvonik. Sve nam se ljulja jer imamo mornarski hod. Već danima smo na brodu i više i ne možemo da zamislimo da nije tako. Mesta koja posećujemo znamo od ranije, ali ih sada doživljavamo drugačije, prisnije. A i jedni druge tako vidimo. Zbunjeni smo i oduševljeni lakoćom zajedničkog življenja na tako malom i klimavom prostoru. Izgleda da kombinacija skučenosti (jedrilice) i širine (mora) povoljno utiče na nas.

Kad smo krenuli ka Budvi bilo je oblačno i bez vetra. Ljuljamo na mrtvom moru i pokojem dramaminu. Krivo je mrtvo more. To je ono kada nema vetra, a površina mora se giba. Tromi talasi bez kresti.

U Budvi smo se vezali kod ulaza u stari grad i sedeći u kokpitu (konsultovati priručnik) pozirali znatiželjnim prolaznicima. Uveče smo popili piće u Kasperu i najeli se govana u diskoteci. Al zato smo sutradan na Pizani pokupili prelepu Olju iz Minska i poveli je sa nama u Bar. Zbog iste smo se malo posvađali (ne kažu džaba “lepa žena – baksuz na brodu”), ali to nije tako važno i to je već neka druga priča.

To je bilo naših deset dana na tri broda. Mnogo toga nam je promaklo, ali jedno smo uspeli da shvatimo: jedriti se mora! Latite se mora!

Hvala lepo, molim lepo i drugi put Jeleni i Nikoli iz http://www.yachtingadria.com i čestitamo skiperima i sebi što smo se međusobno preživeli!