ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Muzika

Koncerti za zabavno razgibavanje mozga

Vladimir Lenhart, 14. januar 2007.
Pionirov glasnik

Prednovogodišnje akcije 2006 su definitivno bile uzbudljivije od samog dočeka nove godine, čiju tradiciju sve manje razumem van konteksta dobre žurke. Verujem da je antialkoholičarima bilo najteže ako su se (nedajbože) zatekli među gomilom pijanih piromana na nekom od stejdževa u gradu – videti sve to bez rezerve unutrašnje zadovoljštine podstaknute ukusnom kapljicom... Koncerti koji promovišu srpska dostignuća zabavne muzike u prethodnoj godini, sigurno moraju da računaju na nedostatak dobrog ukusa publike koja žudi za televizorom uživo, i novogodišnje euforije čije su želje i čestitke zajedno sa plastičnim flašama i leševima od petardi komunalci čistili dva dana. Zbog toga je bilo teško pridružiti se inostranim prijateljima u uličnoj zabavi, i objasniti im da Boban Marković ne svira bluz na raspukloj trubi, da Partibrejkersi neće svirati hiljadu godina, i da Prljavi Inspektor Blaža nema nikakve veze sa Jonathanom Richmanom.

Ovaj tekst zapravo ne govori o novogodišnjem slavlju, ali bilo bi zanimljivo zamisliti da na glavnoj bini Damir Avdić zabavlja publiku pre ponoći, da dočekaju Novu godinu sa Šabanom Bajramovićem & Mostar Sevdah Reunion, a posle njega da se smenjuju Ajs Nigrutin, Đorđe 'Vikler' Miljenović i Gospodar Vremena. Čini mi se da je nezamisliva takva lokalna politika koja bi, u umetničkom smislu potencirala mračnu stranu koja gleda stvarnosti u lice i peva o tužnom i prelepom svetu. Korisnije je da se svaka takva radio stanica ugasi, da se političarska igra obećanja smeška sa bilborda, a od muzike da se pusti novi album Van Goga 'Udri brigu na veselje'.

Navikli smo da se najbolji novogodišnji koncerti (koji nisu tu prvenstveno zbog zabave, već na kojima muzičari predstavljaju svoj godišnji rad) održavaju na uobičajenim mestima. Jedan od koncerata ovog tipa je održan u odličnom klupskom potpalublju šlepa Povetarac, a organizovali su ga bendovi koji su 2006. zaista radili punom parom i pružili neku inovaciju na sceni. Tussilago sam prvi put gledao uživo, i zaista nisam očekivao ništa manje od ove super-grupe. Reč je o profesionalnim show muzičarima alternativnog opredeljenja, pa su iz tog razloga (razloga statusa alternativnih muzičara u Srbiji) svirali ispred stotinjak ljudi umesto hiljadu. Scenska figura i glas pevačice Zoje Borovčanin – koja komotno može da se uporedi sa ranom Neneh Cherry iz Rip Rig and Panic perioda, što sam se uverio još na koncertima Lira Vege – su dominirali binom, i u ovom trenutku predstavljaju vrh ovog vida izražavanja. Retki su pevači kod nas čiji predikati nisu strah i nesigurnost već spontanitet i lakoća.

Zamerku bih uputio na aranžmanski deo, koji ni u jednoj pesmi ne odstupa od dobro proverenog strofa-refren-strofa-refren obrasca (koji retko dozvoljava spontanosti da istupi), tako da je teško i identitet samog benda odrediti van konteksta Lira Vege. Ispada da je vokal višestruko bolji od ostatka muzičara, što ne mora da bude tako, ako bi gitare dale tek malo više oduška sebi i zagrebale malo dublje ispod alt-popa, što bi verujem pevačica oberučke prihvatila.

Sledeći su nastupili Zemlja broj 9, bend čiji je razvojni put minimal-spejs-roka mogao lako da se prati, pošto su koncertno ove godine bili izuzetno aktivni. Od nedavno su pojačani i kreativnom upotrebom gitare (Dača, gitarista Tussilago), kome, reklo bi se, prija odstupanje od pop-rok forme. Zemlja broj 9 iz tog razloga zvuči mnogo čvršće – akcenat je na "gruvu" i visokim, prštećim tonovima gitare – a upotreba analognog sintisajzera i repeticija koju gaje u svom izrazu im zaista obezbeđuju mesto autentičnog i neustrašivog andergraund rok benda, koji nije vođen (bez)ukusom publike, već daje jedan izazov, i budi nadu da je moguće da se bendovi sastavljaju kada imaju nešto da kažu ili urade. To ne mora nužno da bude reč (ovaj bend više tipuje na muziku), jer vokal baš i nije jača strana Zb9, ali su se mnogi složili da su malo više poradili i na tom segmentu od poslednjeg koncerta.

Tradicija Kino Kluba novi Sad zvana Filmski Front postaje iz godine u godinu sve jača, i čini mi se da je ovo četvrti put da se održava ovaj festival. Pored bogatog filmskog programa u kome su zastupljeni internacionalni autorski radovi (prošle godine na ovom festivalu se prvi put predstavio i Dr. Protić), festival sadrži i muzički deo. Najavljeno veče kantautora je otvorio mladi singer/songwriter poznat kao Kec Kec iz Novog Sada, koji se opasan akustičnom gitarom na bini pojavio uz pratnju basiste. Pošto sam bio u prilici da preslušam sjajan demo materijal ovog autora, mogu da konstatujem da je ovaj duet uživanje obezbedio samo nekolicini vernih fanova koji su već unapred znali sve njegove pesme napamet. Demo je snimljen u kućnim uslovima uz pomoć softvera koji je ovim odličnim šaljivim pesmama, u duhu Vejtsa, Brehta ili bitnika, dao dodatnu dimenziju koja je na koncertu izostala. Iako je basista vozio dobre (čak i plesne) linije, mislim da bi ovom autoru više odgovarao neki džez-kombo orkestar (sa dodatkom mini-organe - detalj koji snimku daje lajtmotiv). Verujem da će doći vreme kada će Kec Kec zajedno sa Kraljem Čačka predstavljati jednu novu songrajtersku struju na domaćoj pop sceni, koja za sada još uvek ne postoji.

A Damir 'Diplomac' Avdić iz Tuzle bi takođe mogao da se svrsta u ovaj žanr, sa napomenom da je njemu takav pristup više stvar izbora da se mora imati muda za ono što zaista hoćeš da kažeš. I to nešto ćeš govoriti sam, čak iako te niko i ne sluša, ili te gađaju flašama i pikavcima.

Njegove pesme su u suštini samo najogoljenija emocija pesnika koji vrišti od bola i nepravde, a oruđe – gibson les pol na overdrajvu – je samo sredstvo koje tu emociju oživljava i pokreće. Avdićev nastup izgleda kao performans pesnika-ludaka koga je ostavio bend nemoćan da isprati svo to ludilo, ritam koji je tu tek povremeno, da se ne zaboravi pank sjemenka iz koje je niknuo ovaj jedan hybridicus balcanicus. Svaka zamerka ovom autoru bi mogla da se odnosi samo na njegovu jedinstvenu formu, a ako bi nešto menjao to više ne bi bila ta ista celina. Diplomac je gorka pilula koju možete samo da prihvatite ili ne.

Koncert grupe Wuollahee sam željno iščekivao, pošto sam ih video na džem sešnu u Puli. Kada mi je Ivo javio da kreću na turneju, oberučke sam prihvatio zadatak da im organizujem koncert, samo da bih ih gledao uživo. Pre Beograda su nastupali u Bečeju, Banatskom Novom Selu (klub Springfild) i Somboru, tako da im je srpska turneja – ne računajući finansijki minus, čemu je doprinela i ovdašnja drumska policija koju ne zanima partizanska kulturna razmena sa eks-ju republikama – bila baš bogata.

Teško je izreći bilo kakvu žanrovsku kategoriju kojoj ovaj bend pripada, osim crossover-freestyle između džeza i panka, što su bila moja puka nagađanja u najavi. S obzirom da su bili vrlo umorni od silnog putovanja i avantura, na bini se nije uopšte osetio nedostatak energije, a za momke se može reći da su skapirali osnovne postulate zašto danas svirati muziku od koje ne očekuješ zaradu i publicitet: komunikacija kroz tzv.muzičko ćaskanje, neizostavna improvizacija, oslobađanje unutrašnje kreativnosti i energije kroz buku, ludilo trenutka i dobro zezanje. Drugim rečima – igra i lepota koja se pojavljuje da bi nahranila dušu.

Ne znam kako se solidnom broju ljudi u publici svideo njihov nastup, ali uveren sam da je svačiji mozak dobio svoju porciju, bilo da je bio naviknut na ovakva iživljavanja ili ne. Kud Idijoti (matični bend bubnjara + trubača Wuollahee) baš i nije bila neka referenca ortodoksnim pankerima kojima ipak treba neki čvrsti stub proverene sigurnosti prilikom slušanja muzike, pa su se možda oni osećali malo prevareni. Možda su bolje reference ovog koncerta bili Ivin Žoambo Žoet Workestrao i Nadanov Crash Landing.

U Srbiji zaista ne postoji ni jedan bend koji ima sličan pristup muziciranju, pa je bilo teško odlučiti se za predgrupu. Bio sam srećan da je Petrol pristao da nastupi, s obzirom da su usred kovanja novih pesama u novom lajn-apu – bubanj, mini bas-organa, jedna gitara i glas. I zvuče odlično. Minimalniji i jasniji zvuk, plesna podloga, odlični, brzi ritmovi i originalne pesme ih zaista uzdižu iznad mora alternativaca današnje scene. Te večeri sam negde načuo da ljudi pričaju kako je Buki – Petrol, Zemlja broj 9, Virvel – najbolji bubnjar poslednje generacije beogradskih andergarund muzičara, što nije za potcenjivanje.

Ana je potvrdila svoj talenat multiinstrumentalistkinje a Ilijin vokal je mnogo razgovetniji i sigurniji, i možda mi je žao što su izašli iz vežbaonice prerano, jer će za par meseci ovim putem sigurno stići do nečeg originalnog čega ovde nema možda još od Obojenog Programa.

Ko nije bio na ovom koncertu može samo da žali za istorijskim trenutkom koji je propustio.

Bilo mi je drago da, posle one VIP papazjanije u Sava Centru za 1500 dinara, ponovo u gradu gostuje Šaban Bajramović, i da će održati još jedan koncert za sirotinju na Novogodišnjem vašaru. Verujem da je i njemu lično ova publika bila mnogo bliža od one koja može da izdvoji gore pomenutu sumu za njegov koncert, jer sumnjam da je navikao posle toliko godina življenja na margini, da neko odjednom toliko počinje da ceni njegovo stvaralaštvo da mu organizuje super fensi koncert za odabrane. Romske porodice sa decom, narodnjaci koji znaju šta je provod ispod šatora, alternativci, dizelašice, poznavaoci muzike, konobari, stranci, prijatelji iz Hrvatske i Slovenije, svi nasmejani, rame uz rame u onom odvratnom koncertnom prostoru Beogradskog sajma, deleći istu emociju koju Šaban izvlači iz njih, je bio zaista divan prizor oslobođen bilo kakve konotacije koja nije u neposrednoj vezi direktno sa muzikom.

Da se razumemo – isticanje romske muzike poslednjih godina je povuklo sa sobom dosta pomodarstva, pa se danas muzika manjina u Srbiji više ceni nego što se sluša (što verujem da je bio primer u Sava Centru), ali pesmama Šabana Bajramovića, nastalim pre 20 i više godina, nije potrebna ova pozicija da bi istakle svoju lepotu. One su bile tu (doduše na margini, zbog politike tadašnjeg PGP-a, koja nije podržavala ovakve ekskurzije) i pre bilo kakvog muzičkog trenda. Šaban je pevač vanvremenskog kalibra, emotivniji, ekspresivniji i virtuozniji od Buena Vista izvođača, više u rangu sa Fela Kutijem ili Skip Jamesom. Da ne preteram, ali da su ga od početka pratili kvaliteniji muzičari, Šaban Bajramović bi mogao da bude jugoslovenski pandan Jamesu Brownu.

Istakao bih da su u estetskom doživljaju električna gitara, tarabuka i druga klavijatura bile apsolutno nepotrebne, da je bubnjar samo 'odrađivao' svoj deo posla, zbog čega bi bilo zgodno da se zameni nekim virtuozom minimalnijeg izraza (u smislu seta bubnjeva i tretiranja istih), i da su pohvale zaslužili vođa orkestra – klavijaturista i harmonikaš, i trubač, koji je jača nauka od svojih kolega trubača-tezgaroša.

Odličan koncert koji dokazuje da niko ko priča o ovdašnjim 'brendovima' ne zna šta to zapravo znači.

fotke by mark šnajder osim šabana bajramovića (izvor:www.sabanbajramovic.com) i zoje borovčanin (izvor:www.katman.org)