ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Stari ker i sl. stvari

Jurak ot Petrof (www.jurakot.com), 14. maj 2009.
Pionirov glasnik



naslov: nemam
stare dane, duge noći
mizerne birtije, dobre poraze
sve to i
tvoja sena iznad mojih jaja
naginješ se da pušiš
naginješ se na kolenima
o je, koliko usana
o je, koliko karmina i litara parfema dovde
dopusti mi da sakrijem tvoju ljubav
da te poljubim uz času ili dve
da te suočim sa svim oblicima kroz koje postojiš
1 pitanje 1 odgovor i 1 ljubavno pismo u pesku
pusti zgrade da ganjaju nebo
još uvek imaš vremena da me sretneš
i 1.000 snova da razumeš
kol’ko dole glas, kol’ko?
kol’ko metaka u šaržeru, kol’ko tela ispred cevi?
kol’ko duboko klin, kol’ko?
kol’ko udaraca u podne, kol’ko krstova posle podne?
našao sam svetlo na kraju cigarete
i sećanja zaglavljena u daskama na podu
pusti melankoliju da piše pisma u prašini
mrtve ljubavnike, slomljene kosti u zubima kera
pusti maglu da guta brodove
pusti kišu da piša u okeanu i grad ispružen na pločniku
pogledaj, mesec slavi pucajući u zvezde
noć pljuje pijance na ćošku
izađi napolje iz svih kreveta u kojima si bila
ovde ima dovoljno soba za čežnju u tvojem srcu
ne mogu da sahranim ovo obećanje
ne mogu da vidim kroz ovu zavesu - i ja moram da plačem
kilometre, milje i časove
živce, rane i prašine trebali su mi do pristaništa
donesi tvoju pičku još jednom
donesi je i udavi ljubav unutra
prokletstvo, jebao bih te do kraja razuma
odveo bih te do kraja taštine,
kad bih ti prepoznao dok u pupku.


balada o starom keru /revisited/
kocke dole
kurve uzimaju duplo
zatvori gepek - zapali
stotinu svetla zaspaše u hotelu
stotinu zuba se zabiše u jezik
to je zamka, čoveče
zbriši.

barake gore
bordeli dižu se visoko
tvoja ruka izbodena olovkom - zapri
stotinu svetla umreše u oku
stotinu zvezda se udaviše u viru
to je prokletstvo, čoveče
zaboravi.

geto krvari
zgrade padaju pokošene
to je pogrebna pesma - zapiši
stotinu kuršuma kliznuše kroz cev
stotinu krstova se zabiše u tlo
to je budućnost, čoveče
zapamti.

noći povraćaju
jutra vise mamurni
prašina slika tvoje lice - zaludno
stotinu vozova dođoše po tebe
stotinu zima otiđoše bez tebe
to nije sloboda, čoveče
zaćuti.

reke napuštaju mostove
mape gube raskršća
kiše pune rupe - ostavi
stotinu gromova bičevaše nebo
nijedan tišinu razbio nije
to nije sudbina, čoveče
zamini.


subotnje kiše
tvoj prljavi jezik zaglavjen u pesmu/ na čaši je karmin
tvoja crvena suknja udavljena u vino/ i trag lica koje nije moje
tvoj parfem što lovi tišinu vazduha/ na stolu je senka
tvoja cigareta kao cvet između prstiju/ zalepljena za telo koje nije tvoje
tvoja pička na moja usta/ otvori prozor
tvoj glas/ nebo je žedno da popije još jedno svetlo
tvoje nežno podizanje kukova/ tako fina noć ćuti na terasi
tvoj raskošni orgazam/ ne mogu se setiti gde sam ostavio dan
tvoj jastuk i tvoj dah/ kao i uvek, ne mogu zaboraviti.


skrivena pesma
o.k.
hodnik čaša i rastojanje
pustio sam te pod prstima
među pikavce
o.k.
ne znaš se smejati
umorna si od ruke
između nogu
o.k.
kad pričam
imam razlog biti sam
između zuba
o.k.
jezik je estetika
tišine
među nama
o.k.
ovo su bore
ožiljci strasti
između čaršava
o.k.
idemo dalje
dok muzika nestaje
iza ugla sećanja


balada o starom keru
video sam kandelabre napuštene od svetlosti
video sam horizont izgubljen u kostima
i
vozove noći
i
tišinu čekanja
i
stanice bez ljudi
i sve što sam uspeo čuti je bio taj glasan zvuk:
jače! brže!
jebi me! nemoj da svršiš!
sada! da! ooo, da!

pogledao sam ogledala slomljena od srama
našao sam spavaće sobe hladne kao mrtvac
i
noći kao duh bez tela
i
mesec u sanduku moga oka
i
pijane zvezde kako povraćaju kosmos u kantama na ćošku
i sve što sam uspeo čuti je bio taj zahuktani zvuk:
jače! brže!
jebi me! nemoj da svršiš!
sada! da! ooo, da!

gde ti je odelo, čoveče?
gde ti je novčanik?
gde je tvoja sjena, čoveče?
gde ti je lice?
eno ti tvoja vrata, čoveče
eno tvog prozora
idi vrišti, idi ispostavi se
izbaci vino i bes
stomak i lobanju
jezik i metak
idi i umri, čoveče
naučili smo kako se prave krstovi

ulice su bile prazne, gradovi i sobe
a izlozi cena na staklu bez odraza
i
trotoari su prodavali želje zgradama
i
umesto kusura našao sam suzu na stolu
i
uspomene kao cveće oprano od kiše
i sve što sam uspeo ćuti je bio taj postojani zvuk:
jače! brže!
jebi me! nemoj da svršiš!
sada! da! ooo, da!

nisam mogao da pronađem svoje noge, niti sako
nisam mogao pronaći svoj glas
i
prilazili su stranci
i
pitali me - hej, kako se zove mesto?
i
napisao sam - ne znam, izgubio sam srce u gomili
i sve što sam uspeo čuti je bio taj piskav zvuk:
jače! brže!
jebi me! nemoj da svršiš!
sada! da! ooo, da!


prljava poezija
naučiću te
naučiću te dušo da pišeš poeziju
uzmi olovku
potopi je u vino
i pikni je
pikni je u pičku
zatim iscrtaj usne
ko s kreonom
i poljubi gomilu