KOMENTARI (0)
DODAJ KOMENTAR
ŠTAMPAJ
Sećam se davne jedne predstave IVANOVA na BITRFU 1970. reditelja Otomara Krejče iz Praga , Ivanova koji se kao neki neverovatni Don Kihot, nemoćan i očajan, borio sa ogradom u kojoj je bio prinudjen da živi i ta ograda ga je pritiskala i bojila sve njegove radnje i htenja. Ta ograda bila je - usred sdalona u kome se komad dešava - bila je sklepana od poluobradjenih tesanih dasaka i pravila je scensku konturu poznate konture KREMLJA!..Ta ubitačna predstava ostavila je mnogo traga na reditelja i obezbedila mu mesto u istorriji pozorišta za uvek, kao borcu protiv surove i sirove okupacije Sovjetskog Saveza nad probudjenom snagom slobode posle Praškog Proleća u Čehoslovačkoj 1968.Nemoguće je zaboraviti tog razbarušenog i očajnog, dežmekastog IVANOVA koji se ne snalazi ni u braku ni u ljubavnim odnosima, koji laže i sebe i druge, a pokušava da se iščupa iz surovih i primitivmnih kandži Sovjeztskjog okupatora. I zato je baš i bilo značajno što je Krejča uzeo baš IVANOVA slavnog autora Čehova - inače naravno RUSA, koji govori o praznini i unutarnjoj emigraciji Ivanova sa početka XX veka i time priprema Sovjetsku Revoluiciju. Ta višeslojna potresna ironija osvetljavala je sve scene bolnim iskorakom u ludilo i neuspele pokušaje prelaska ograde koja je svima u komadu, znači CELOM SVETU - posekla život i prepolovila ga - primitivna, nemilosrdna, neumoljiva. Verujem da je tek u toj interpretaciji Otomara Krejče IVANOV zaista zazvučao kao klasični komad pobuine i nemoćnog očajničkog vapaja. Sinoć su nam glumci Slovačkog Kamernog Tetra iz mesta Martin, prikazali jednog njihovog IVANOVA, kako kažu - generacijski shvaćenog. Jer - lik Ivanova igra mald glumac, tridesetogodoišnjak Miroslav Kral, pa je i njegova supruga Sara - Renata Rundova, takodje tridesetogodišnja mlada žena, pa je i Doktor Ljvov mlad čovek - Marek Geišberg i naravno ljubavnica Saša je sasvim mlada devojka, ali ne dovoljno mlada da bi ta razlika bila tako drastična - Lucija Jaškova.Dakle taj generacijski ključ za ovaj Čehovljev komad od samog početka pokazao se nedovoljno funkcionalan jer su jasni i konkretni problemi IVANOVA ostali sasvim zamagljeni time što su smešteni u svet mladih, prilično modernih osoba. Zato je reditelj, videvši da komad neće tako lako funkcionisati u osnovnom glumačkom izrazu, počeo da uvodi dodatna sredstva da pokaže i dokaže teze koje Ivanov nosi - čamotinju, nesrećnu nesigurnost, nerad, prazninu, promašaje koji obogaljuju život, bolest, besperpektivnost...Na sceni se zato pojavljuju dosta velike i dosta neskladne, estetski veoma sumnjive LUTKE koje na razne načine trteba da osvetle karakter Ivanova. Na taj način glavni glumac je bio oslolbodjen aktivne scenske komunikacija i lako se prepuštao dosadnom introspektivnom grču koji je bio opšte mesto privatne patnje na sceni. Zato su na prostoru diobili pozorišni voditelji lutaka koji su iz nekog razloga postali jasno kostimirane NINDŽE - japanski klasični borci u crnom. Ti čljudi u crnom su inače legitimni učesnici u kalsičnom japanskom KABUKI pozorištu gde vode računa o svemu na sceni - pomažu glumcima u mizanscenu, donose rekvizitu i faktički kontrolišu radnju i dešavanje. Bio je čak i neki komad o POPBUNI Kabuku karaktera protiv tih Ljudi u Crnom i na tom BITEF-u mnogi su u gledalištu osetili snagu njihovih tojaga kojima su skršili tu nesrećnu pozorišnu pobunu. Ove NINDŽE su se trudile da dobro napiju neke likove u jednoj tako reći scenskoj medjuigri gde tri starca u belim odelima ispijau mnogo votke i bauljaju po sceni u predugoj priči o jeftinim životnim istinama. Glavni odnos - Ivanov-Žena -Ljubavnica, pošto je istrgnut iz konteksta društvenih zbivanja, pošto tog društvenog konteksta zapravo uopšte i nema, taj je dakle osnovni odnos ostao u sferi jednog običnog melodramskog zaplerta sa mnogo suza, scenskog seksa i strasnih zagrljaja i podsetio nas na Španske ili Južnoameričke TV serije koje su sa tim bizarnim sentimentalnostima zatrovale celu našu umetnički klimu. Vidimo, kako kod nas - tako i u Slovačkoj. Poznavaoci kažu da je reditelj ovog IVANOVA iz Martina, jedan od najboljih reditelja Slovačke, ali ova režija mu je izgleda prilično iskliznula iz ruku i osdtavila prilično neprimetan trag i na gledalištu i na istoriji pozorišta. Sve je na sceni delovalo nedovoljno motivisano i veštački, sve je bilo pretenciozno i slučajno...To svakako nije pravi pristup Čehovu, a izgleda bogme, ni njedgovom Ivanovu. Scenografsko rešenje se uklapa u ovu tvrdnju - jedna ogromna rotacija nekoliko zidova koji se stalno pomeraju kako se menja scena, - autor Vladimir Čap, opoterećuju dodatno i scenu i pažnju, iako deluju moćno i na izgled domišljato. Kao i cela predsatava. Nažalost. Goran Cvetković, Radio Beogra 2 - četvrtak, 11.septembar 2007
JOAKIMINTERFEST – 2 -07. – Aleksandar Sergejevič Puškin – MOCART I SALIJERI – režija – Zaslžni umetnikRusije Valerij Persikov - MOSKOVSKI OBLASNI DRŽAVNI TEATAR MLADIH – i IN LOVE – scenario i režija Eduardo Codina Pujorliu - MOSAIK GROUP TEATRO Barcelona, Španija – Scena Joakim Vujić, Kragujevac – utorak 9.septembar 2007.
Priprema i organizacija medjunarodnog festivala u jednom pozorištu, sa kapacitetima i resursima samog tog pozorišta – sa ljudima koji i inače rade sve u pozorištu – od tehnike do glume, veoma je obiman i komplikovan posao. Zato je u Kragujevačkom Knjaževsko Srpskom pozorištu prava festivalska atmosfera i to od ranog jutra do duboku u noć. Svi zaposleni su entuzijasti u izvodjenju ovog festivala koji izgleda predstavlja ostvarenje davnih snova svih koji su u njemu zaposleni. Ta atmosfera je dobra i radna, prijateljska i nepretenciozna. Nema nikakvog otudjenja i spontano dopunjavanje i medjusobna pomoć u rešavanju svih pitanja imponuje. Tako se svi koji igraju na ovom Frestivalu osećaju kao kod kuće i kao medju svojima. Tako dobijate situaciju da u jednom zaista skromnom i skromno opremljenom gradskom pozorištu možete u jednom produženom terminu – od 18 i 21 da vidite po dve vrlo složene predstave koje svi nameštaju i svi pomažu da se postavi svetlo ili isproba muzika. Taj već zaboravljeni ENTUZIJAZAM i dobro raspoloženje u izvodjenju Festivala dominira i Kragujevačka publika, naročito mlada, kako odmiče Festival, a sada je na polovini trajanja, sve više ispunjava salu. Sinoć smo tako gledali dve predstave koje se – svaka na svoj način bave muzikom i preispitivanjem vitalnosti teme i žanra. Prva – Ruska – radjena je po klasičnom delu – iz zbirke malih tragedija u stihu Aleksandra Sergejeviča Puškina – MOCART I SALIJERI . Imali smo prilike da vidimo prvo od niza dela koja se bave tim pojmovima autentičnosti stvaralaštva i genija suprotstavljenog rutinskom radu visoko tehničkog kompozitora bez božanskog nadahnuća. Taj romantičarski problem nadahnuća i dometa, kasnije su na odnosima baš ove dvojice stvaralaca ispitivali savremeni dramski i filmski stvaraoci – Piter Shefer i Miloš Forman, čijeg se veličanstvenog filma sa žarom sećamo. Druga predstava jednog mladog i maldalačkog alternativnog pozorišta iz Barcelone predstavila je temu nadahnutu slepstikom iz Američkog nemog filma u slavu Čaplina i Baster Kitona. To je niz veselih i romantičnih skečevao o ljujbavi, malo uspešnoj i malo neuspešnoj. Jedna vesela pantomimsko – kabaretska predstava sa odličnim živim orkestromu u duhu reg-time melodija. Mladi Ruski glumci su prikazali nadmetanje Mocarta i Salijerija kroz dijalog, ali i kroz pevačko nadmetanje, uveden je lik Andjela Smrti i stručno je korišćena metafora ogledala da sugeriše dvojnost i jednost likova i pojmova u komadu. Srtaralaštvo genija i stvaralštvo učtivog umetnika povezani su i prikazani kao dva lica iste stvarnosti. Tako smo dobili neku neobičnu toleranciju ali i izjednačavanja te dve vrste stvaralaštva. Neki duh starinske slike sa patinom, neka romantičarska gustina izbijala je iz ovog materijala muzičko-pevačko-glumačke igre. Videli smo još jedno od pozorišta iz bogatih Ruskih trezora stvaralaštva. Neki susret starog i novog u pozorištu jer su se mladi glumci bavili opsesijama starine i doneli je na scenu – tu starinu - mutnu, tamnu i tešku. A mladi Španski umetnici – igrači, pevači, čžezeri, glumci, slikari...medju kojima je i nekoliko Beogradskih umetnika, veselo su se igrali lakih pričica i skečeva o ljubavi i životu u gradu, koje su našli u starim nemim filmskim burleskama i dali omaž velikim umetnbicima Čaplinu i ostalima. Ovi mladi igrači ljupko i vedro prolaze kroz lake i primamljive teme i odnose lako prepoznatljivih karaktera o kojima imaju šta da kažu – i smeju im se i vole ih i grade ih i razgradjuju. Lepo je videti da se jedna vesela Španska trupa tako lako i jednostavno prima u prepunoj Sali Kraguijevačkog pozorišta. Svakako smo gledali dve interesantne predstave na drugom JOAKIMINTERFESTU. Čestitam
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – sreda 10.septembar 2007.
JOAKIMINTERFEST 2- 07. - Nikolaj Vasiljeviš Gogolj - REVIZOR - reditelj Horatiu Malaele - TEATRUL DE COMEDIA, Bukurešt, Rumunija - scena Joakim Vujiđ - i Nikolaj Koljada BAJKA O MRTVOJ CAREVOJ KĆERI - reditelja Boška Dimitrijevića u izvodjenju ansambla KNJAŽEVSKO SRPSKOG TEATRA KRAGUJEVAC, mala scena Ljuba Tadic, ponedeljak 8.septembar 2007.
Priznajem, nisam neki naročiti poznavalac Rumunskiog pozorišta. Zapravo, nisam uopšte nikakav poznavalac tog pozorišta, ali ono malo predstava koje sam imao sređe da vidim a koje su ili radjene u Rumuniji sa kompletnim autorskim timom, ili su ih čak režirali i reditelji iz Srbije i po tekstu nekog našeg autora, sve dakle, predstave iz Rumunije koje sam gledao, bile su vrlo uspešne i veoma dobre. Takodje - sve te predstave koje sam gledao imale su neku neodoljivu modernost, lakoću i iščašenost, tako da se ne mogu oteti utisku da je Eugen Jonesko, Francuski Rumun, neka sasvim prirodna pojava Rumunske umetnosti pisanja za scenu. To što krasi stil Joneska - ta žovijalnost i iskrena zašudjenost pred životnim apsurdom svakodnevice i istorije...pred apsurdom velikih kao i malih stvari...ta šarmantna samoironija i ironija svega i svašega, odjednom i stalno, taj duh, ta stilska okosnica, kao i žanrovski temelj, - primetio sam, postoji u SVIM predstavama koje sam gledao a nastale su u Rumuniji. Ponavljam - to nije nikakav konačni sud jer se zasniva na malom uzorku - ali utisak je kome ne mogu da se otmem. I kada sam video da će na reperoaru JOAKIMINTERFESTA u Kragujevcu biti REVIZOR iz Bukurešta - odlučio sam da dodjem i vidim to - očekivao sam - čudo od predstave. Jer - zamišljao sam - kako će se taj prirodni osećaj za APSURD Rumunskog pozorišta srećno sresti sa rodonačelnikom strukturalne komike bazirane na kritičkom apsurdu i velikom znanju o karakteru smeha i ironije, kritike i apsurada - velikim i neponovljivim GOGOLJEM. I naravno - BIO SAM POTPUNO U PRAVU. Odjednom su, kad je počela predstava, na sceni poceli da se pojavljuju neki neverovatni humanoidi koji se mrdaju i premeću i puze po sceni, krive se i uvijaju, nose fascinantne kostime (scena i kostim Lia Mantok) koji podsećajui na ilustracije za neku staru kjnigu u kojoj se vrzmaju junaci iza okrenutog i probušenog ogledala, koje upoznaje ALISA kad dodje u poznatu ZEMLJU ČUDA koju je za nju izmislio Luis Kerol. E, pa ovde je sve izmislio jedan bogato obrazovan i svetskim merama meren reditelj Horatiu Malaele, o kome, na žalost, ne znamo skoro ništa - jer tako smo blizu a tako daleko. Dakle, kada se na sceni pojavi ta famozna GRUPA koju je još veliki Sovjetski reditelj dvadesetih godina proslog veka Majerhold, patentirao kao ključ za režiju REVIZORA, ja sam shvatio šta je time hteo da kaže. Ono o čemu se u teoriji govori, ovde je na sceni, sa lakoćom i sa velikim šarmom, sveže i kreativno - uspešno ostvareno. I to ostvareno u svakom trenutku i u svakom elementu predatave. Od maske i pomenutog kostima, do mizanscena grupnih ali i pojedinačnih glumackih situacija i rešenja, od tumačenja karaktera pa do forme koja faktički, kao i kod Majerholda - DOMINIRA ovom značajnom predstavom. Ovi briljantni rumuinski glumci kretali su se scenom kao da su od gume - kao da imaju dva puta više zglobopva nego što ih ima normalan čovek, govorili su čas kao neki scenski miševi ili pacovi, pa onda kao vukovi, pa kao preplašeni zečevi, opasni psi, da bi odmah postajali zanosni borci za pravednu i čistu gradsku i gubernijsku sredinu koju dolazi da ispita i proveri rad vlasti u njoj - DRŽAVNI REVIZOR!..I kao i kod samog Gogolja, ta lažna uzbuna otvara slojeve i slojeve učmale pokvarenosti koja dominira provincijom. Ta provincija postaje arhetip svih provincija koje smo ikada sreli i u kojima smo se borili za kapljicu novog i svežeg u misli i u delu. To, kako se i zašto te bitke protiv provincije - palanke - inercije - uskogrudosti - gluposti - primitve - agresije...kako se i zašto se te bitke GUBE, otkrio je Gogolj sredinom XIX veka a do danas danji mi samo možemo da potvrdimo te apsurde i opasnosti. Ali zato bar možemo - da im se SMEJEMO i smejemo i da ih vučemo za dosadnu dugačku bradu i povlačimo po ledu i kamenitom putu ironije. Ne znači da ćemo tu palanku tako pobediti i prevaspitati..Ne - ali ćemo se bar naplatiti u pozorištu za sve bolne gubitke dostojanstva kad smo se poniženi posle izgubljene bitke sa trvrdoglavom, i tvrdokornom palankom, vukli u svoje rupe da ližemo rane povredjenog dostojanstva. E, taj veseli osećaj srećne superiornosti nad jadnim i čemernim lokalnim moćnicima bez grama mozga ali sa tonama zavisti, pokvarenluka, ćiftinske zlobe i ostalih oblika pacovskog tumaranja svetom, taj osećaj doneo nam je veliki reditelj iz Bukuirešta Horati Malaele sa ansamblom Teatra Komedia. A videli smo neverovatno disciplinovan ali i inovativan ansambl koji funkcioniše na ivici groteske i crtanog filma, lutka igre, i - naravno oslonjen na urodjeni i prirodni APSURD o kome sam već govorio. Tako je ovo istorijski utemeljeno i uvek sveže i istinito delo o svim birokratsko - provincijalnim maskama i bodežima, kome i Nušić ima da zahvali svoje mesto u istoriji, tako se, kažem, REVIZOR Gogolja pokazao još jednom - kao veoma plodno tle za veliku i moćnu pozorišnu igrariju koja postaje praznik. Ako je suditi i samo po ovom delu - Rumunsko pozorište, i Rumunski glumci i reditelji imali bi nas, sve zajedno - mnogo čemu naučiti.Ovaj utisak potvrdio se u drugoj predstavi iste večeri kada smo u izvodjenju mladog ansambla pozorišta domaćina videli jednu dramatičnu novu Rusku skasku - BAJKU O MRTVOJ CAREVOJ KĆERI Nikolaja Koljade u režiji Boška Dimitrijevića. Ovo je zapravo bila diplomska predstava dvoje od četvoro glumaca - Sanje Matejeviđ i Dušana Stanića, dok je dvoje drugih - Ana Todorović i Nenad Vulević, zdušno prihvatilo i stil igre i osnovnu misao žanra. Ovo je po mom mišljenu jedno od boljih dela, sada već kultnog autora Nikolaja Koljade - još jedna maštovita i vrlo vešto sastavljena melodrama sa dna ruske savremene provincije. Nažalost, u ovom komadu, ali ni u predstavi, nema tog elegantnog smeha - sve je jako usiljeno i veoma prenaglašeno, - i emocije i gest i mizanscen - tako da se - kako se komad igra na maloj sceni, (vrlo svedena ali adekvatna scenografijka Milivoja Štulovića), veomma blizu publike, dešava da se stvori BARIJERA preteranosti. Nema ptaktično mesta za emotivno i racionalno učešće publike - glumci sami donesu sve doživljaje i to u takvom intenzitetu da prosto šamaraju publiku vikanjem i bacakanjem i tučama po sceni. Na žalost, taj intenzitet je teško uopšte glumački dostići, a još teže ga održavati tokom celog komada, pa su likovi uglavnom dosta neuverljivi u toj svojoj ogromnoj energeiji koju pronose scenom. Zbog blizine prostora za igru, gledaoci su u mogućnosti da sasvim jasno procene stepen uživljenosti i doživljenosti likova na sceni. Na žalost - ocena tog stepena nije visoka. Zatim je tu i pitanje ukusa u izboru sredstava glumačkog izraza, a glavna smetnja je prevelika emotivnost koncepta igre tako da se materijalni fakti iz komada negde zature pa publika često ne zna o čemu se radi. Mislim da bi bilo bolje da je gluma bila skromnija u izrazu a izdašnija u doživljaju i - što je takodje važno - u racioinalnosti i kritičnosti prema temi i prema delu. Sve u svemu, ovo bo moglo da se prihvati kao jedan glumaški ispit iz energetskog naboja, ali kao predsatava možda baš nije morala da dodje na repertoar Imternacionalnog Festivala, i to - po nesreći - iste večeri sa fascinantnim Rumunima. No sutra je novi dan na JOAKIMINTERFESTU, Videćemo.
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 - utorak, 9.septembar 2007.
JOAKIMINTERFEST –2 - 07. (4) Meša Slimović – DERVIŠ I SMRT – režija Erol Kadić – NARODNO POZORIŠTE MOSTAR, Bosna i Hercegovina, scena Joakim Vujić – Kragujevac, četvrtak 11.oktobar 2007.
U koncepciji JOAKIMINTERFESTA 07. četvrtak je očigledno dan za politički angažovane komade – u 18.h se igralo DERVIŠ I SMRT, delo Meše Selimovića o vlasti i moći u Turska vremena, koje je primenjivo i danas, a u 21 sat igrana je Brehtova ANTIGONA – takodje o pobuni, i to pobuni jedne nejake devojke protiv moćnog Tebanskog novog kralja Kreonta. To se delo takodkje odnosi i na Brehtovu savremenost i borbu protiv moći tadašnjeg glavnog moćnika - Staljina. O Antigoni je naš Radio već pisao u okviru BELEF-a, a ja sam sinoć gledao mostarsku predstavu i evo mojih zapažanja. To je, pre svega, već oprobani tandem Erol Kadić – Mosrtarsko Narodno Pozorište. Ovo im je već sigurno treća predstava i pokazaalo se da i Erol Kadić i Narodno Pozorište u Mostaru odlično saradjuju i da stvaraju predstave koje imaju šta da kažu svojim gledaocima. Nosliac glavne uloge Šerif Aljić kao Ahmet Nurudin, ovom predstavom obeležava 30 godina glumačkog rada. I s pravom je izabrao ovo delo o porocima i stramputicama vlasti i moći, da odigra svoju jubilarnu ulogu. Od momenta kada je roman objavljen mnoga su pozorišta igrala ovaj poetski i tragični pogled na politiku, vlast i vladanje, jer su tokovi i podzemni i nadzemni, ovog romana na tačnom i jasnom tragu tehnike vladanja i držanja vlasti i prate tu tehniku po starim knjigama i zapisima iz onihh davnih Turskih vremena, ali ta pravila vrede i danas. Dramatična poezija politike, strasti i vlasti kojom obiluje ovaj roman, pokazala se vrlo privlačna za scenu i ima mnogo predstava iz sedamdesetih i osamdesetih godina koje su na sceni otkrivale potmule udare Istoka i onog opasnog vremena moćne Turske Carevine pred raspadom. U svakom slučaju ovo je ponovno igranje jednog dela koje se u prenesenom značenju bavilo totalitarnom vladavinom čije su pretnje lebdele i nad nama i nad Mešom Selimovićem i on je smogao snage da ih sakupi i opiše jasno i precizno. To sada, a i tada je ličilo, na neku vrstu podsetnika, brevijara – neku vrstu popisa aktivnosti u politici koja od pozitivnog vode ka negativnom diskursu. Naime, lik Ahmeda Nurudina prodje sve staze i bogaze od lojalnog gradjanina do pobunjenika i vodje pobune, pa do novovladara i do krivca i kažnjenika od strane Vrhovne udaljene vlasti – Turske Porte u Carigradu. Ta vrludava staza kroz skoro sve slojeve društvenog i političkog zdanja, odlično je i markantno prikazana u delu. Za scenu je problem to što je dogadjanja mnogo i što je materijal uvek nekako bliži filmskoj dramaturgiji. Ali danas se i to rešava tom takozvanom fragmentarnom dramaturgijom ali i tehnikamaa EPSKOG pozorišta u kome se likovi donose bez velikog psihologiziranja i sve je podredjeno radnji, dešavanju, toku stvari. Erol Kadić opredelio se za jednu vrstu brze slikovnice i praćenja toka neumitne radnje sa poetskim osvrtima na stanja, strepnje, očekivanja, planovee…na literrane opise tragičnog naboja istorije, i time posštovao Selimovićev tekst koji je igran u dramatizaciji Nijaza Alispahića. Sve je na sceni bilo podredjeno radnji i nizanju tragičnih dogadjaja. Jednostavna scenografija koju potpisuje sam reditelj, predstavlja jedan ogromni vodenični točak po komer svi trče i u koji se svi sakrivaju ili ih u tu rupu centra točka bacaju i zatvaraju. Kostimi Ane Djordjević su jako jednostavni i jasni u značenju – crno je zlo, pogotovo ako se svi u to crno umotaju i pijano ili ubilački nadahnuto ruše sve pred sobom, a belo je sećanje na lepotu koju smo osetili nekad davno u čednim danima sveže mladosti. Jednostavnost izraza dominira u svemu. I kad govori o naajdubljim iskustvima čoveka koji se opekao na vatri vlasti i kad se sprema pobuna i kad se komentarišu prilike i kad se izriču pretnje ili obećanja…uvek je sve rečeno precizno ali disskretno i skoro bi se moglo reći – tek nagovešteno..A radnja ide i melje i dere po svimaa..Likovi ginu i nestaju, nastaju i propadaju…Ta gorka i jednostavna slikovnica – dobro upriličena mapa vlasti i vladanja, delovala je svojom nepretencoznošću i suptilnom energijom, čisto i čestito. Niko od glumaca nije igrao više od onoga što može, niko nije pokušavao da na sebe skrene suvišnu pažnju – jedini pravi junak večeri bio je sam Meša Selimović. Sve je bilo podredjeno njemu i njegovoj jasnnoj i otmenoj filozofiji kritike i promišljene pobune. Onaj ko je spreman da plati cenu pobune, taj neka se buni, a onaj ko će da beži od kazne – iako se nema gde pobeći – taj bolje neka ne zaludjuje narod. Ta viteške ali i moralna analiza odgovornosti i u ratu i u miru, lebdele su nad ovim jasnim i plemenitim štivom koje sada već kao klasika, zvuči opominjuće, jer svi ponovo DOBRO znamo na šta se šta odnosi u romanu. Naročito to dobro znaju Mostarci koji i dalje žive u razorenom gradu podeljenog srca i duše. Tako poruke komada, zato što su odaslate sa granice ludila rata, imaju tako još veću težinu. Bilo je bolno gledati taj, pre svega, mlad ansambl, koji igra ove ponornice zla i nasilja i znati sve vreme da je predstava nastala na najgoroj crti krvave i tragične mržnje i zloupotrebe patriotizma, na crti izbodene i isečene slobode i mira koja kao rana još nije zacelila nego krvari i dalje izmedju dva Mostara. Neprestano. Ta potresna istina bila je kao nož u grlu i glumaca i publike. Ali doživljaj je vredeo pažnje. Možda je vredelo i saznanja. Za budućnost.
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, peetak 12.oktobar 2007.
