Biljana Srbljanović – BARBELO, O PSIMA I DECI - reditelj Dejan Mikjač – premijerau JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU - Scena Ljuba Tadić – utorak, 4.decembar 2007.

Kaže meni tu skoro jedan kolega, da kakvo li je to, molim te, zanimanje – KRITIČAR?!..Da otkud pa nekome pravo da na osnovi dva sata gledanja predstave u pozorištu uopšte išta piše i kritikuje rad cele jedne ekipe ljudi od bar tri meseca dana?!. I zaista – ko je taj ko sebi može da dozvoli da posle samo JENOG gledanja jedne tako složene materije kao što je POZORIŠNA PREDSTAVA – sme i može da uspostavi svoj KRITIČKI stav koji još treba da definiše datu predstavu svima i što je najvažnije, da ta definicija od tada PREDSTAVLJA tu predstavu u opštoj komunikaciji i da posle u isitoriji i OSTANE kao beleška o tom pozorišnom događaju i kada predstave više ne bude.

Ali – naravno – KRHKO JE ZNANJE.. krhko je tumačenje – a stvaranje (predstave) je moćno i neuništivo. Kad samo pomislite kolika je to radna i kreativna energija ULOŽENA da bi se stvorila jedna predstava u pozorištu.. koliko autora i saradnika, radnika i pomoćnika je tu uložilo sate i sate rada i smišljanja, kreacije i iskustva, talenta i enrgije?..Pa onda, ko je sad pa taj ko može i sme da KRITIKUJE posle samo JEDNOG gledanja, posle PREMIJERE, koja je i sama po sebi jedna STRESNA predstava, i da da konačnu ocenu o delu i da pretenduje da ta KRITIKA ostane zauvek data i da obeleži i nadživi i samu predstavu?

Dakle u razgovoru sa tim svojim kolegom bio sam prinuđen da iznalazim raznorazne argumente ZA svoju autorsku poziciju KRITIČARA pravdajući se pre svega činjenicom da je predstava DUŽNA da svoju komunikacijsku ravan tako dobro i jasno definiše da OMOGUĆI svakom gledaocu – pa i kritičaru da sa velikom pažnjom i koncentracijom MOŽE da donese svoj jasan sud na osnovu samo jednog gledanja.

I eto – oslobodio sam se te moje inferiornosti na planu komunikacije i uzeo sebi za pravo da prokomentarišem i ovo delo Biljane Srbljanović i Dejana Mijača sa samo jednim gledanjem te predstave. I prvo što moram da referišem poznavaocima pozorišta, publici i istoriji kojima se obraćam, je utisak o spektakularnoj umetničkoj pozorišnoj IGRI, sasvim svežoj i sasvim sofisticiranoj, koja traži – PONOVO – angažman gledaoca da bi se uspostavila neophodna komunikacija.

I taj izveštaj – kao početak tumačenja predstve O PSIMA I DECI je najznačajniji događaj sinoćnog pozorja. Predstava je emancipacija SLOBODE u smislu raspolaganja SVIM sredstvima javnog iskaza za pokretanje željenih poriva publike u PREISPITIVANJU mesta čoveka u svetu nastanka i raspadanja moralnih vrednosti u furioznim vodopadima savremenih preobražaja koji ne pošteđuju ništa od čega je sagrađen i čovek i društvo i priroda. Biljana Srbljanović i Dejan Mijač latili su se da sklope jedan svet od tragova i uhvaćenih trenutaka sna i tumačenja, jedan svet da sastave od strižica i natuknica, jedan svet od sećanja i naherenih mitologema… jedan svet od paučine misli.

To je bio HEROJSKI poduhvat u današnjem PRETKOSOVSKOM Beogradu kome preti definitivni istorijski raspad i poraz pred urnebesom samoizolacije i kataklizmom samouništenja iz sujete i osionosti. Ta boljka osionosti pretočena je i raslojena u ovoj bolnoj i emotivnoj, ali i priči ironičnog podsećanja - o tokovima ljubavi i prezira, nerazumevanja i tlačenja, sve suprotstavljeno samorazumvejaućem opstajavanju i vezi večnosti i mira sa toplinom ljubavi za malo i nedodirljivo srce nezaštićenog bića kakav može da bude jedan napušteni pas.

Nežna poezija ovog dramskog teksta Biljane Srbljanović našla je doslednog i spretnog, ali i kritičkog i sarkastičnog tumača u Dejanu Mijaču koji se Mikelanđelovski opušteno ZABAVLJA prelistavajući aranžamane svekolike naše istorije BEŠČAŠĆA i nemoći, agresije i sumanutosti, uzaludnosti i kaćipernosti, dok ih suprotstavlja svetu tople i mirne bajkolike ljubavi i čestitosti koji ispunjavaju totalnu i PORAZNU marginu drušva koje nas opseda, okružuje i odredjuje. Bol i seta suprostavlaju se u ovoj predstavi pronicljivim povezivanjima sa sveukupnim zakonitostima igre i zanovetanja u žanrovskim izohipsama od ispovesti do svedočenja, a sve podvrgnuto ironiji daleke futur-skaske. To je autentična RAPSODIJA ponovo stvorena kao opomena pred sudbinom psa o kome nema ko da brine i kome se UVEK mora naći neko ko će smoći snage da ga USVOJI i pristane na njegov jezik i na njegov svet u celini. To poboljšanje našeg sveta svetom pasa to je recept ove predstave koji nas kao neko novo Sveto Pismo upućuje u DOBROTU.

Sve maštovite igre i skokovi, monolozi i pričice koje je Biljana Srbljanović sakupila i sklopila a Dejan Mijač s poštovanjem dokazao na sceni, sve su to epizode jednog NASTAJUĆEG ŽIVOTA pobunjenog protiv tolike smrti koja nas svakodnevno okružuje i određuje kao društvo i kao narod, kao državu i kao naciju i preti UNIŠTENJEM u samoizgonu. Nežna i bolna priča nije ispričana sentimentalno, iako je sentiment stalno prisutan. Ironija i objektivnost DOKAZUJU tragičnu napetost a sredstva izraza odražavaju i promovišu modernu komunikaciju. Pre svega čini mi se da je scenografija Juraja Fabrija, jedan specifičan i dramatičan kubus – I unutrašnjost Joninog ali i Pinokijovog Kita, i soba u ludnici i groblje u space shatlleu - odredio SVE aspekte predstave. Zatim video postupak Borisa Miljkovića ali i svetlo Milana Tvrdišića kao i muzika Anje Đorđević u izvanrednom dizajnu zvuka Zorana Jerkovića..sve su to, uz kostim Angeline Atlagić, bili elementi ključne ZAČUDNOSTI koji su povezivali ovu samopregornu komediju naše tragedije sa novim koracima u hrabrom pokušaju stavranja novog i ODGOVORNOG pozorišta danas i ovde.

I naravno – ODLIČNI su bili svi glumci. Ali najviše je donela Mirjana Karanović svojim hrabrim iskošenjima neobičnog lika KUČKRKE, neke vrste savesti društva koje se za savest najmanje brine. To je bila odlično postavljena i odlično izvedena uloga koja će se dugo pamtiti. Milena Jelene Đokić, Milica Ane Sofrenović i Mila Jasmine Avramović, svaka na svojoj maloj poljani čuda, donele su svet trostruke proživljenosti ženske intime u surovom društvu i okruženju. Mladi Nikola Rakočević naprosto je BRILJIRAO u složenim i emotivno i tehnički zahtevnim scenama neobičnog debelog dečaka koji traži i NALAZI mesto pod suncem i ispunjava ga DOBROTOM. Ta scena njegovog usvajanja malog psa, metafora je za ceo ključ ovog potresnog komada. Goran Šušljik našao je i sam nova sredstva dolaženja do samoiskupljenja, kao i Nebojša Glogovac u samo jednoj sceni. Toni Laurenčić sasvim se uklopio u ritmove i sadržaje svih likova kao i Marko Baćović sa svojim lakonskim šarmom i elegancijom. Nikola Đuričko znalački je odigrao prokletu antitezu – nasrtljivog ambicioznog muškarca primajući na sebe krivicu za sve. S pravom!…

Sve u svemu videli smo još jednom delo tandema snova Srbljanović-Mijač - jedno sveže i novo pozorište potpuno i neobično – videli smo predstavu za pamćenje o kojoj će SREĆOM mnogi imati šta da kažu i od koje će se dugo imati šta primiti. Toliko od kritičara. Odlično.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, sreda, 5.decmbar 2007.