KOMENTARI (2)
DODAJ KOMENTAR
ŠTAMPAJ
Iskaz znam šta neću Dada je malo iskomplikovala; u svakom slučaju, odsustvo rešenja ne znači odsustvo nezadovoljstva postojećim. Ako uzmemo u obzir da ni sadašnja najnaprednija političko-egzistencijalna praksa, fenomenološki se nije previše odmakla od Platonove konstatacije najmanjeg zla (iako se to drugačije imenuje), možemo pretpostaviti reakciju normalne, izvanredne, kreativne, pametne mlade osobe na okolnost Prvog svetskog rata oko sebe. Svesna da ništa ne može promeniti, zaprepašćena šta je čovek dvadesetog veka, isti onaj sused koji je do juče bio obuzet preuveličanom malograđanskom brigom oko svog novog šešira, u stanju da uradi; reakcija Dada duha je više nego normalna (pod ovim podrazumevam izuzetno mali broj ljudi sa dispozicijom za takvu reakciju, drugi "normalni" su ubadali bajonetom "komšije" u stomak, a većina na neutralnim područjima rata nije bila u stanju da tako reaguje; nikako infantilna igra (Pođoli) 1 ne može biti uzrok subvertiranog cinizma, preispitivanja jezika, jezika kao jezika (Cara: misao se pravi u ustima 2), umetničkog jezika, sveta, estetike, tabula rasa dekontaminacije lažnog malograđanskog morala i racionalizma (u slučaju Dade: A=ne-A ili B, C D..), onda bi se toga setili susedi niz ulicu Špigelgase).
Neozbiljnost i nesistematičnost, odbačeni analitički duh koji nije u stanju da objasni bujnu raznovrsnost stvarnosti nikako ne znači odsustvo autorefleksije (ne bih rekao da u ovom slučaju autorefleksija samo prethodi neozbiljnosti, već i da su to paralelne nadopunjavajuće pojave; naime, čini mi se da dada samo ima izvanredno neuobičajen smisao za humor). Lekovito svojstvo ludističkog humora/Dada grohotnog smeha, anarho-cinizma i uživanje u apsurdu se nameću gotovo kao najočekivanija reakcija, odbrambeni sistem, ontološki zev/hijatus, metafizički tik, ako hoćete, i ne zahteva nikakve pojmovne mistifikacije. Ipak, diskurs se u međuvremenu obogatio.
Nije isključivo neophodan rovovski pokolj 3 da bi se formiralo specifično stanje duha (nalik Dadi) u pojedinaca (setimo se npr. Rablea, Žarija, ili kasnijih umetničkih manifestacija neodade, fluksusa, novog realizma, hepeninga ... različitih oblika umetničkog "ponašanja"... prečesto sa namernim odsustvom humora – iako se on na nekom drugom nivou ipak može iščitati), mada je, po pismu, grupna eksplikacija, individualno raspršena ali konzistentna sistemu značenja i odnosa, u Dadi izborila pravo na referencu. Da se poslužimo predstavom kolektivnog iskustva, npr. Dišanovim radom – Porte11, rue L.arrrey, (Paris, 1927), dovoljno je ući sa bilo koje strane vrata, ući u autorefleksiju (iako u slučaju Dade ne govorimo o introspektivnom ili autističnom vidu autorefleksije, ona je akcijom, humorom, ludističkim (ludus) ekscesom interaktivno bačena u spoljni svet, u život), i eto Dade kao nužnog (doduše previše emotivnog) prvog koraka; ako bi bili iskreni verovatno i poslednjeg, uz obogaćeno iskustvo i zavidan morfološko-lingvistički aparat; glavni akteri Dade su se, uprkos različitim bitisanjima, putevima, u predvečerje života vratili svojim mladalačkim shvatanjima (filozofi taj korak prvi nazivaju čuđenje (zapitanost, sumnja...) - još od antičkog doba - doba izjednačavanja razuma, vrline i sreće (Niče)). Dada, osim toga što stvara rušeći estetske, patriotske, političke, etičke vrednosti građanskog/malograđanskog društva, što preispituje sva uverenja, okolnosti (kao i sam jezik kao aktuelnu civilizacijsku predispoziciju) koje su dovele do rata, reč je i o gestualnom odgovoru, afektaciji, besu, ludizmu, cinizmu, paradoksu, apsurdu, ostrašćenosti. Ipak, i za nihilizam, koji je elementarni medij u kome Dada deluje, takođe je potreban zavidan nivo samorefleksije, zapitanosti; jednostavno, različiti ljudi u različitim vremenima drugačije reaguju (bes rekodifikuje eros – kao staru definiciju uživanja u dijalektici, radovanje duha).
Prvi svetski rat je svakako dodao na intenzitetu, besu, mada i bez njega, i bez istorije umetnosti kao istorijskoga pisanja, možemo anticipirati slična osećanja, razmišljanja 4, konceptualizacije, indeksacije nihilizma; recimo, citirajmo Ničea: "Ja opisujem ono što dolazi, što ne može više drukčije biti – pobedu nihilizma. Ova budućnost već progovara stotinom nagoveštaja, ova sudbina posvuda najavljuje svoj dolazak, sve su uši već načuljene da čuju ovu muziku budućnosti, cela naša kultura već se odavno kreće u muci i napetosti koja iz decenije u deceniju biva sve veća, kao da ide u susret katastrofi, nemirno, nasilno, naglo, slično bujici koja hita kraju, koja više ne premišlja, koja se plaši da se ne predomisli." 5
1. Ako postoji svest o njoj, bilo da je afektni ili sračunati voljni čin, simulakrum detinjstva, ne podleže ni detinjem ni patološkom obliku ponašanja. 
2. A. Bear, M. Karasu, DADA - istorija jedne subverzije, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1997, str. 98.
3. "Pravo rečeno, i daleko od toga da podilazimo paradoksu, radije bi smo se prepustili tome da ustvrdimo da Dada bolje objašnjava rat nego što rat objašnjava Dadu." - A. Bear, M. Karasu, DADA - istorija jedne subverzije, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1997, str. 22.
4. Odbijanje, nemogućnost ljudi napredna duha da se održe u određenim vrednostima, određenim okvirima u kojima su rođeni.
5. Na Dadu je uticao kineski mislilac Čuang Ce, Aristotelov savremenik, koji je takođe imao teoriju razaranja preko građenja, pa je Dadu Hilznbek nazvao američkom verzijom budizma, aludirajući na Ničea, pošto se Dada nije eskapistički obraćala Istoku; to je bilo suočavanje zapadne civilizacije sa samom sobom.
