INFANT 14 - Maja Pelević – LER; reditelj: Miloš Lazin; Mo-Art, Mostar, diplomska predstava studenata glume na Univerzitetu Džemal Bijedić – nastup na sceni Novosadskog Pozorišta – Ujvidekyszinhaz, Novi Sad – ponedeljak 30.jun 2008.

Posao pozorišnog kritičara se sastoji od gledanja predstava i pisanja svojih opaski – takozvanih kritika – o tim predstavama. Zatim te kritike neko čita ili sluša preko radija i – uglavnom – upoređuje svoje viđenje dotične predstave sa onim koje je izneo kritičar. Od kako je sveta i veka i od kako je pozorišta i pozorišne kritike – ovo je samo naizgled tako jednostavno.

Zapravo, kritike ljudi čitaju i ako nisu gledali predstavu, pa onda - kritike čitaju autori predstave ali i drugi kritičari, pa zatim i budući potencijalni gledaoci koji se – ponekad – opredeljuju da gledaju ili ne gledaju predsdtavu posle čitanja kritike...

Tu nedavno mi je jedna redovna čitateljka mojih kritika grdno zamerila što je gledala po mojoj kritici – uspešnu predstavu Kabarea u Pozorištu na Terazijama – slučajno iste autorke Maje Pelević, a njoj se – toj mojoj stalnoj čitateljki – predstava uopšte nije dopala!

Pa onda – kritika je tumačenje jednog vremena i jednog tipa pozorišta koje je zastupljeno u dotičnoj predstavi, potvrda ili osporavanje autentičnosti autorstva, ocena stila igre i režije sa utiscima o predsatvi, smeštanje pozorišnog događaja u neku vstu kataloga pozorišne istorije...

Da li je moguće da se to sve očekuje od jadnog pozorišnog kritičara koji je samo čovek? Što znači - podložan svim uticajima, sentimentima, zavisnostima od okolnosti. Ja – evo – priznajem da sam samo čovek i da kad gledam jednu predstavu – kao samo čovek – mislim i vidim sve što vidim i znam o toj predstavi, naročito ako mi se razne emocije i slike spontano rađaju dok predstavu gledam. Tako sam gledao Mostarsku predstavu studenata glume na univerzitetu Džemal Bijedić u režiji Miloša Lazina, tako reći moga kolege – bio je na sledećoj klasi režije, koji godinama živi u Parizu i radi za Radio France International, ponekad izrežira poneku predstavu, a bio je – pre odlaska – jedan od najinteresantnijih reditelja u bivšoj državi SFRJ.

Režirao je predstavu u Mostaru – gradu koji se raspao kao i država u kojoj smo živeli, režirao klasi studenata jednog - na mišiće iznesenog UNIVERZITETA u jednom Omladinskom Pozorištu u gradu u kome je jedan reditelj – doduše filmski – nekakv Praljak – naredio rušenje jedinog što je za sva vremena istorije obeležavalo Mostar – mostarskog Mosta!

Ti studenti su radili na jednoj – ne znam na kojoj strani glavne ulice Mostara, a na drugu ne idu, ili im oni drugi ne dolaze, ne znam sa koje strane – ali svakako one druge strane glavne ulice Mostara. Nisam smeo da prođem ni blizu Mostara posle rata u Bosni jer se bojim da će me to što tamo budem video prosto naprosto ubiti. Ja sam samo čovek. A ovi studenti koji sada žive i rade u nekoliko zemalja i njihovi profesori – prave umetnost i školuju se za umetnost pozorišta u tom i takvom Mostaru koga više nema.

I tu onda dođe jedan svojevoljni apatrid Miološ Lazin, reditelj, i režira, pedagoški, dobronamerno, savesno, moderno, predstavu mlade autorke iz Beograda Maje Pelević. Pa – kažu, i ona dođe u toku proba i pomaže, dopisuje, popravlja, učestvuje u pravljenju predstave sa studentima u gradu Mostaru koga više nema. I šta čovek, kritičar koji je samo čovek – sme i može da napiše o takvom poduhvatu zamislivom jedino još Palestincima i ponekom Afrikancu, a studenti tu studiraju i – eto vidiš – DIPLOMIRAJU na klasi glume.

To je – kako kaže Lazin, bio jedan pokušaj da se kaže nešto o generaciji mladih u Evropi koji se drogiraju i ne znaju šta će i kud će sa sobom i sa onim što im se servira kao život nasleđen od svih nas – njihovih starijih. Evo imena tih studenata glume koji su sada na raznim mestima u raznim pozorištima, a skupili su se da odigraju ovaj komad koji ih povezuje sa početkom i sa krajem – sa Mostarom i sa pozorištem: Zdeslav Čotić, Martina Kartelo, Gordana Šimić, Marin Tudor, Miljan Vuković, Ivana Župa. Koliko se ja razumem u imena i prezimena, ovo bi se moglo nazvati – bivša Jugoslavija u malom.

I igrali su iskreno, pravo studentski, bavili su se likovima i nastupom, nisu se bavili uzrocima krize u koju su likovi upali, ali su se bavili pozorištem i formom, koliko i psihološkim sadržajem. Na njih su već uticala nova pozorišna iskustva, ali se i dalje međusobno dobro razumeju i mogu da se oslone jedni na druge. Na sceni, u najtežim okolnostima i uvek i svuda. Ovo je bio jedan potresni karavan prijateljstva, obeleženi konvoj iskrene potrebe za nečim novim, za nekim novim mirom i nekim novim svetom za koji se tek spremaju.

Eto, uz priznanje da sam i ja kao pozorišni kritičar – samo čovek, priznajem da sam duboko potresen od svih utisaka koje sam poneo i sa predstave, ali i sa susrerta sa mladim glumcima mostarske predsatve LER u režiji Miloša Lazina.

Pozdravljam.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, utorak, 1.jul 2008.